El Emel

kuje od prethodnog perioda, nazvanog renesansom. Znamo da se iknjiževnost jednog naroda ne menja i ne može da se promeni za jedan dan i jednu noć, kao što se često dešava u politic!; književnost je odraz politidkih, ekonomskih i društvenih promena jednoga doba. Književnost je obojena psihologijom samog naroda u kome je ponikla, nosi pecat njegovih pobeda i poraza, nada i bolova, stradanja, mucenja, dodira sa druigim narodima i civilizacijama, ili uvlačenja u samog gebe. Revolucija u Egiptu 1952. godine uticala je na korenite promene odnosa u svim arapskim zemljama. Pre 1952. godine arapske zemlje su težile da se otrgnu od kolonijalizma. Književnik, kao avangarda svoga naroda nije smeo slobodno da izrazi svoju misao. Ukoliko bi napisao samo i jednu reč o slobodi, a protiv kolonijalizma, njegova sudbina bi bila izgnanstvo, zatvor ili gubljenja zaposlenja. Mnogi pesnici su doživeli progonstvo. El Bärudi je bio prognan u Silon; Ahmed Sauiki u Španiju a Hafiz Ibrahim posle dobijenog posla u jednoj državnoj instituciji, u svojoj poeziji ne govori vise o slobodi i nije vise gjasnik svoga naroda. Taha Husein, dekan Filozofskog fakulteta u Kairu, doživeo je sudbinu prognanog. Nabrojano maogo književnika bespravedno je kaznjeno dok revolucija nije uništila kolonijalizam i svrgla presto u Egiptu. Narodu je vraćena sloboda a književniku ponos i zato on sada ovekovečuje ove pobede. Ovo ne cine samo književnici Egipta već i književnici ostalih arapskih. zemalja jer je revolucija odjeknula celim arapskim svetom. * * * Posle revolucije u Egiptu arapski pesnik podnje glasno da peva o slobodi. Sve jedno u kojoj arpskoj zemlji živi pesnik on peva i slavi slobodu, jer u slučaju izgnanstva Egipat postaje tvrđava slobode arapskih ljudi. Odjek slobode širi se daleko. Übrzo, po završetku revolucije u Egiptu dolazi-do revolucije i u Alžiru. Nezavisnost su dobili i Sudan, Maroko i Tunis. Vladavina je oborena konačno u Iraku i Jemenu. Do 1952. godine tj. do revolucije, književnost postoji samo. u Egiptu, Iraku, Siriji i Libanu dok je u ostalirn. arapskim zemljama narod bio uglavnom udaIjen od umetnosti. Uslovi za razvoj književnosti uopšte nisu postojali. Sa nastankom revolucije počeo je arapski čovek da oseća svoj ponos; osetio je da može da živi slobodno. Samirn tim arapska književnost se proširila i počela cvetati i u Alžiru, Tunisu, Maroku, Sudan® Libiji, Jordanu, Kuvajtu, Jemenu i drugim arapskim zemljama. U prethodnom periodu, tj. u periodu renesanse arapsku književnost karakterišu bol i tuga. To Je bila književnost stalnih poraza i jalove borbe. Arapski narod se borio protiv kolonijalizma, a tadašnji režim, koji je bio u službi kolonijalizma, dovodio je borbu naroda u ćorsokak pa su porazi došli do svoje kulminacije gubitkom Palestine. Arapska književnost posle 1952. godine postaje književnost pobeda, književnost naroda koji verujući u sebe veruje i u svoju bolju budućnost. To je književnost sigumih nada i ostvarenja arapskog jedinstva, nada svih Arapa. Arapski narod koji je preživeo svu težinu poraza 11 Palestini 1948. godine, osetio je 1956. godine triumf pobede u Port Saidu, 1958. godine u

Iraku, Alžiru 1962. godine i konačno 1962. godine u Jemenu. Ekonomski zaostala i nesređena društvena situacija pre 1952. godine učinila je da se arapska književnost kao i cela arapska kultura ograniči na mali krug bogataša. Samo su oni imali mogućnosti da se školuju i samo su se oni mogli baviti umetnošću, pa je to i bila ,;umetnost radi umetnosti". Zbog svega toga krug književniika i umetnika uopšte bio je jako ograničen a time i krug čitalaca. Posle 1952. godine ekonomska situacija se mnogo popravila. Arapski narod u najvećem delu gradi socijalizam i zato nalazimo da svi slojevi naroda učestvuju u stvaranju književnosti i umetnosti i uživaju u njima. Veliki broj žena proslavlja se svojim stvaralaštvom, kao što su: Malik Abd Al-Aziz iz Egiptä, Tala El-Rijazi iz Sirije, Nazik Al-Malaika iz Iraka, Aiša Harun iz Palestine i druge. Veliki broj književnika je ponikao iz naroda kao što su Nedžib Mahfuz; .Ahmed Abdel-Muti Hidžasi, Salah Abd as-Sabur i drugi. Broj čitalaca se mnogo proširio što je bio neposredan povod objavljivanju značajnog broja dela i izdanja a svako izdanje dostiže i po pedeset hiljada primera'ka što nije bio slučaj u prethodnom vremenu kada je krug književnika bio ograničen samo na bogataše. Iz tako nastale situacije proizilazi i drugi elemenat koji je mnogo uticao na usmeravanje književnosti ka narodu. Arapski književnik sada piše 0 narodu i za narod a ne za kralja; narod ceni . književnika i njegovo stvaralaštvo, ili ga zanemaruje, ako on piše izolovan od naroda. Posle 1952. godine nestalo je mnogo besmislenih teorija koje su dotada vladale na Istoku o tome da je siromaštvo stvaratelj umetnosti. Revolucija u Egiptu pa i u ostalim arapskim zemljama je odmah osvojila umetnika. Jedan od najvećih dobitaka posle revolucije je da književnik, bilo da je stvaralac ili kritičar, napušta svoju državnu službu i bavi se samo književnošću. I samo se društvo obavezuje da pomogne ■književnika. Velike nagrade koje se dodeljuju svake godine predstavljaju podstrek umetničkom stvaralaštvu i podsećaju na književne utakmice koje su bile poznate kod Arapa još u predislamskom periodu, a slične su i onima u staroj Grökoj. Zbog svega toga arapska knjizevnöst se umnogome razlikuje od one pre 1952. godine i zato mozemo tvrditi da ona predstavlja početak novog perioda arapske književnost. Primeri za ovu promenu su mnogobrojni, kako u temi i sadržini, tako i u temama koje se obraduju, u nadi koja se gaji, u izrazima koji su u upotrebi i životu koji se ilustruje. Umesto iskljuävog kontakta sa zapadom, arapski književnici imaju sada dodimih tacaka i sa istokom za razliku od perioda do godine. Konacno, mesto koje arapski narod zauzima medu narodima sveta posle revolucije koja ga je probudila i potstakla da zauzme svoj stav i svoju ulogu u savremenom životu, kao i da daje doprinos međunarodnim zbivanjima i aktivno učestvuje u njima, duguje baš samoj revoludji. Arapski narod umnogome doprinosi zbiizavanju medu narodima i pozitivno utiče na njega, osećajući da je i on sam sastavni deo svih naroda sveta.

Dr KAMEL EL BUHI

2