Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

ipak ioš uvijek morao biti Bog, ier Dog ie bio svuda. Iz mrtvili slomlienih očiiu cSledao ic u ni beskonačni ponor. | odicdnotmi sc uplaši, ier mu ic bilo kao da ga iz toga beskrainoez ponora gleda Bog. Ali ie Bog bio drugačiji, nego Za je Om ikada priic poznavao. Đio ic to strašan Bog, koga se on bojao.

Sada je znao David: Zadnjih desetak godina njezova Živola — bili su bijeg pred Bogom. ITriumfalni pohodi, Žrtvena buka bubnieva i cimbala, bili su biiec. Biieg ic bio svakiput, kad je zagrlio ženu. Utekao se neumornome radu, Dbicžcći ispred opasnosti, da ugleda beskrainogza Boga. Zatomio ie u sebi zlo, ier se u zlu htio Bog da ukaže kao Osvetnik. Zatomio ie u sebi iskonsku linbav prema svemu, jer se u mioi htio DO otkriti. Điežao ie od Boga, dok ca Bog niie odbacio.

No sada ie slutio David: Iza mnogo godina došao ič DOnovno Čas, u kome bi se opet mogao Bogu da približi, samo. treba da uvjiek naprijed prodire, da neustrašivo napriled Drodire. Ali jao, zboz toga časa morao bi da u Niega gleda, da podnese Njega. Opet se tu javi strah od beskrainc praziiilc. pojavi se opet strah od beskrainoga života, strah pred pogcledom beskrajnosa Boga.

— Covieče, Što te muči? — pitaše Batševa. — Šio se dogodilo, kaži, kad si ubio orijaša? — Kad sam ubio orijaša? — lagano se domišliao. — Za-

gerliše i poliubiše me tad svi. Narod ie vikao žestoko i bućio, da sam spasiteli, oslobodilac zemlie.

— Niiesi li tad bio sretan? — bojažliivo ga ona upita.

David potrese glavom. — Nijesam, već ie tad započela groza, što me odonda nikad nije minula. Dai, molim te, dai da položim svoie ruke na tiho tvoje čelo, da ue osiećam Višć SrOoZe.

} sada mu ruke mirovahu na njenu čistom, blagom čelu i bilo mu je, kao da se uistinu dotakao dlanovima svojim onoga. što ie zapravo bilo samo misao i siećanie, srebrna, buina zzmlia niegove mladosti. Tamo ie niemu zaklon. Pod prstima SVOim osjećao je nieno lice i Želio ie, da mu ruke tamo mogu duzo mirovati.

Učini mu se, kao da mu ispružeme ruke postaju veće i veće i kao da bi mogle da pokriiu, mirno i niežno, čelo i kosu, obraze i vrat i ono sasvim udaljeno, biiele grudi i ramena. Oh. kako ioi je put bila svieža i kako li ie niežno mirisala!

Batševa stojala je tiho pred njim, u udalienosti icdmc ruke i bilo ioi ie, kao da ie obaviia vrući vietar pustinie. I-slutila ie, tko ie tai tudiinac.

David niie skidao ruke svoje s niena čela i činilo mu se, kao da pod njima osjeća cijelo nieno tiielo, niene oblike i bilo mu ie kao da stoji pred njim naga. Znao je, da ie žudi.

Zar da se i opet utekne ženi? —

Spusti ruke, uzdahne, okrene se i podie.

O a ONIMA a NV e e So Cypap:aiea

(A: ~i—ı NIT