Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Zivot konačara PER: ASPERA AD ASTRA.

»Vrhovine!« »Hvala Bogu!« »Silazi dole!« »Prebroi stvari!« Ovi su se povici čuli iz našega vagona u onai čas, kad ie voz Hšao u stanicu Vrhovine. Među nama nastade veoma TTierVOZmo maguravanie i za par časaka bili- smo zaiedno s inventarom na zemljištu općine Vrhovine. Ture ie odmah počeo da nas prebrolava, ali ie naskoro sav očajan konstatirao, da manika iedan komad. Miesto 31 komada bilo ie sada samo 30. No niegov očai bio ie neoosnovam, budući da se ubrzo vidjelo, da ie Milan iz Slavonije (dakle tai 31. komad) otišao na »rekognosciranie miesta«. Sretni, zadovolimi i uvjereni, da nam ie božica Fortuna nakloniena, dadosmo se ma fežak posao: pogađanje s kiriiašima! Štojie Savezno Viieće i Sabor Vođa, što su sve generalne i speciialne debate prema ovoi raspravi! Tu se tek može da vidi naša duševna snaga ildiialektičarska sposobnost! U debati ie učestvovalo 46 (slovom četrdeset i šest debatanata, ft. i. nas 7 konačara, naših 24 komada inventara (koji ie vršio funkciiu u debati time, što smo ca neprekidno metali i skidali s kola), 2 zainteresirana kirilaša, 4 nezainteresirana kirilaša i Z naša dobrovolina branitelia iz voza. Poslije tri četvrt sata složili smo se u kompromisnom rješeniu i zazivalući Sve SsVece i sVetice u pomoć, natovarili smo se zajedno sa svolim Živim i mrtvim iventarom na ta dvoja »kola«. (Neka mi sva kola ovoga. svijeta oproste time im nanesenu uvredu!) Krenusmo prema svome ciliu. Naše prevozno sredstvo, u koječa smo utrobi siedili Čvrsto i Sigurno kao na užarenom uzglienu, napredovalo ie nmedostiživim temrom. To znači tempom, kojim- se cili nikad ne može dostići. Tako nam se barem činilo, kad smo iza svakoga kilometra opet morali da stanemo, sad da kočiiaš zafrče cigaretu, sad da se konji odmoTe, sad da konji iedu, sad da kočijaš iede i tako dalie. Kod svakoga bi se kilometra našao kojii novi uzrok, da ugmognemo malo stati i odmoriti se. Možda će tkogod pitati, zašto smo se mi tako Žurili i što nas ie moglo smetati, da li ćemo doći na odredište sat priie ili kasnije. Koji to pita, zaciielo se ioš nile vozio ma ličkim taliigama, a pogotovo me ma faliigama matovaremim različnim „kovčezima, korpama, kotlovima i sličnim ugodnim siedalicama. — Tvrde meki stručniaci, da ovakva vožnia promiče probavu. Ne znam, ie li o istina, no sudeći po »morskoi bolesti« iednoča mnašeca saputnika (bolie supatnika!) čini se da iest nešto istine u tome. — No kako svako »dobro« ima svoi završetak, tako se i ovo naše doskora primaklo kraju i mi smo iza sveza Čefliri sata vožnmie iigledali logorište. Pretrčasmo ostatak puta i sretni i blaženi padosmio na koliena pred veličanstvom prirode. (Zlobni iezici tvrde. da smo pali od umora, a ne iz zanosa, ali to dakako niie istma!) No da tai naš

402

ra du U i a