Jugoslovenski Rotar

svake godine manifestuje na medjunarodnim kongresima esperantista. Na njima se ostvaruje Želja Zamenhofa, koji -reče, da treba da se sastanu ljudi s ljudima, a пе Francuzi s Englezima, Rusi s Poljacima itd.

Pošto se na medjunarodnim esperantskim kongresima usled sporazumevanja do najsitnijih detalja vidi sposobnost esperanta za to sporazumevanje, tome jeziku ne može se sporiti pravo па Život, tim više, što sa gledišta jezičnog savršenstva, bogatstva izraza i lakoće naučiti ga, od esperanta nešto savršenije nije stvoreno, niti se može pretpostaviti da je nešto prostije, a savršenije, moguće stvoriti. Taj jezik, koji danas ima literaturu od preko 7000 prvoklasnih prevednih ı originalnih dela, a na njemu izlazi oko 100 novina i časopisa, danas nije više veštački, već živ jezik. Uspeh je tim veći, što medju esperantistima nema bogatih ljudi, koji bi novčano pomogli njegovo širenje ı prema tome esperantisti svu svoju literaturu i novine sami izdrzavaju.

Da spomenemo samo nekoliko izjava važnijih ustanova i pojedinaca, od kojih je ,,Medjunarodni odbor Crvenoga krsta’ izjavio sledeće:

„Esperanto kao jedno od najmoćnijih sredstava medjunarodnog sporazumevanja i saradnje, može učiniti da se ostvari čovekoljubni ideal Crvenoga krsta”. Lav Tolstoj tekao je o esperantu ovo:

„Žrtve, koje će podneti svaki čovek našeg evropskog sveta posvećujući malo vremena učenju esperanta, tako su male, a rezultati koji iz toga mogu proizaći tako su ogromni, da je nemoguće odreći takav pokušaj”.

Dr. Eduard Bemej, ministar inostranih poslova Čehoslovačke republike dao je izjavu: „Esperanto nije više utopija, već je pitanje kojim se zanima inteligencija celoga sveta”.

Predaleko bi nas dovelo kad bi naglašavali važnost ovoga jezika za medjunarodni život. Danas u doba radija, tonfilma i brzih saobraćajnih sredstava, kad se cela zemlja može obići za nekoliko dana, a gotovo na svakih 200 km u Evropj postoje jezične granice, suvišno je o toj potrebi govoriti. Esperanto se danas uči po svima zemljama, on je primljen od mnogih naučnih krugova, naročito od Francuske akademije nauka, čijih 27 članova nazvaše esperanto „majstorskim delom logike i jednostavnosti”, neke naučne revije publikuju na njemu rezime svoj:h članaka, odaje mu se na mnogim poljima priznanje, ali još ni Jedna država nije odlučila da ga uvede u svoje škole kao obavezan predmet. (Medju ostalim i u našoj zemlji postoji katedra za esperanto na Visokoj ekonomsko-komercijalnoj školi u Zagrebu). Tako je ceo rad ograničen na propagandu esperantskih udruženja, koja su god. 1932 plasirala preko 4 milijona udžbenika na različnim jezicima. Ali prava primena esperanta počeće tek posle njegovog obaveznog uvodjenja u škole i preko njih ulaskom u široke mase.

Dok to ne bude, esperantisti nastavljaće na dosadanji način svoju kulturnu misiju, uvereni da rade za dobro celoga čovečanstva ı verni željama svoga učitelja, čiji je Zivot ugasio god. 1917, u vreme kad su se vodile najludje borbe po bojnim poljima. Zamenhofova smrt uz pucnjavu razornih topova pretstavlja za'sta ironija sudbine, koja je teško pogodila jednog pobornika za mir i sreću celoga čovečanstva, u kojem je cilju i stvorio svoj jezik.

Sada, kad se čini da je bar u Evropi nastalo zatišje i pomalo se počela zaboravljati ratna huka, treba i dalje iskreno saradjivati na trajnom miru, pripremajući time pogodan teren za duhovni i ekonomski preporod celoga čovečanstva. A u ostvarivanju toga zadatka esperanto pruža ogromna preimućstva i može učiniti u službi organizacija kojima je takvo ili slično delanje cilj, da one što lakše dodju do ostvarenja svojih ideala. Stevan Zivanovié

potpredseduik Esperantskog drustva, Beograd

CEE ea mes 249 | _____I