Jugoslovenski Rotar

jedno od supsidijarnih pravnih vrela, i primenjuje se kadgod nema pogodbe stranaka nili pozitivne zakonske norme. Nauka razlikuje običajno pravo od pravnih običaja, prvi sadrži pravne normer dočim poslovni običaji ili uzance nisu pravo. Ali i ti običaji ili uzance imadu ipak velku važnosf, ne samo u poslovanju, dakle u ekonomskoj funkciji, nego i u pravu, jer se po njima pravo gradi: bilo tako da sluze interpretaciji, objaSnjenju | nadopunku ugovora fj. izražene volje ugovaraéa, bilo da im zakon pridaje snagu pravnog pravila, kojim se ispunja praznina samoga zakona. Poslovni običaji, trgovačke ili pomorske uzance stvaraju se konzekventnim, stalnim pogodbama (ugovornim klauzulama) stranaka, dakle voljom individua u poslovnom saobraćaju, takve pogodbe proširuju se na izvesne krugove poslovnih ljudi, i na izvesne vrsle poslova, ili na određena mjesta, krajeve ili zemlje. Kad se jedna klauzula uobičaji ona se predmneva i služi tumačenju ugovora. Poslovni običaji upotpunjuju kafšto zakonsku normu, koja na njih upućuje, a to biva naročito u pogledu pomorskog prevoza i njegovog izvršenja. Običaji služe uvek kao sreisivo za sivaranje prava u prvom, osnovnorn stepenu njegovog postojanja, najprije u funkciji tumačenja ugovorne volje stranaka, a zatim bez obzira na volju stranaka, kao objektivno pravo. Naši pozilivni zakoni (8 1 hrv. slav. i él. 1 austr. trgov. zakona) sadrže propis o supsidijarnoj primeni Irgovačkih običaja tj. običajnog prava u frgovackim sivarima, a S 267 hrv. slav. i čl. 279 austr. frg. zakona propis, po kojem se „pri prosuđivanju značenja i pravnog učinka čina ili propusta imade uzeli obzir na navade i običaje, poprimljene u prometu frgovačkom” — dakle na trgovačke uzance ili poslovne običaje u užem smislu. Novelirani 8 914 o. g. z. poslavlja, za tumačenje namere sfranaka, pravilo, da se vrši po „običajima poštenog promela.” Svrha ovog referala nije ni dokazivanje važnosti trgovackih-pomorskih običaja niti naučno ispitivanje njihovog pravnog bitstva. Svrha mu je skrenuti pažnju poslovnim ljudima na obalama našega Jadrana na korist i potrebu da se o frgovackim i pomorskim običajima, vodi računa, da se oni utvrde, sakupe i redigiraju, 1 to na način koji najbolje odgovara interesima naše privrede. Počnimo sa p ofrebom, i fo najpre sa pomorskim običajima.

U najnovijoj osnovi pomorskog !гдомаскод zakona, & 322 sadrži propis o običajnom pravu kao prvom supsidijarnom vrelu, a razna naređenja upućuju na „mjesne. običaje” luke krcanja odnosno iskrcavanja tovara. SrZ pomorskog zakona jesu ugovori koji se sklapaju za privredno iskorišćivanje broda, a fa srž se sastoji u razmeru od 9/10 ugoмога o prevozu sivari (preostala jedna desetina iz ugovora o prevozu putnika, o davanju broda pod naval па vreme i o vuči). U samom ugovoru o prevozu, najvažnija su naređenja o krcanju i iskrcavanju i o predaji tovara, i u toj materiji obi¢aji imadu odlično mesto. Osnova zakona upućuje na „mesfne običaje” kad nema ugovorne klauzule, za odredivanje mesta za krcanje ili iskrcavanje izvesne robe, za dopremu tovara koji se ima ukrcati i za froškove Кгсапја ! iskrcavanja, za pocetak i trajanje stojnica, za pretstojnice i njihovo računanje u vremenu | novcu, o danima, radnim ili tekućim, za visinu vozarine itd. Pomorski običaji obuhvataju — u pravilu — formu i sadržaj ugovora o iskorišćava– nju broda, počinjući sa pregovorima o sklapanju ugovora, a svršavajući

21