Jugoslovenski Rotar

Залуд је матери или домаћици пољски рад, ако она мора да занемари своје дете, па и да га изгуби или да она сама оболи и да утроши много више него што је привредила или пак и животом својим плати.

Зато сматрам, да се здравствена заштита наше сељанке, колико толико осигура од тешког и претераног телесног рада. Кога год интересује наш сеоски проблем, морао је увидети ову свирепу и ничим неоправдану чињеницу: да је наша сељанка у погледу заштите свога здравља остављена сама себи на милост и немилост многих предрасуда и заблуда, чија је она најчешћа и највећа жртва. Као што смо горе напоменули, она подноси невероватне физичке напоре, који далеко превазилазе њену телеспу снагу Зато се и њена отпорност физичка невероватно брзо сломије, тако да одмах после удаје и првог порођаја, наступе код ње такве промене, које од некадашње бујне и једре девојке створе једну праву телеслу рунину и то око 80-године живота. И уместо да у тим годинама њена телесна снага. дође до пуног изражаја и кулминације, наша млада сељанка је већ постала као старица од 50 година. Овоме имамо да благодаримо само неразумпом поступању старијих и њиховом несхватању изузетног положаја у коме се налази гравидна жена.

Таква промена за релативно кратко време је збиља необична и просто изгледа невероватна, али су чињенице очигледне и врло убедљиве.

Овако брво руинирање наше сељанке у њеним најбољим годинама, када у погледу генеративном треба да даде своју највећу меру квалитативно и квантитативно, претставља за наш народ велики биолошки минус.

Овај је проблем по нашем мишљењу врло важан, ма са ког гледишта. и ма под којим углом био посматран. Посматран са гледишта индивидуалног здравља сваког појединца, он тражи да се нашој младој сељанци пружи здравствена заштита, на коју свака слабија индивидуа има права посматран са гледишта социјалног, неопходно је потребно да се у интересу правилног друштвеног развоја и његове солидарности реши једно тако важно питање — посматран са гледишта расе и нације, примордијалан је интерес државе, да стави под своју заштиту нашу сељанку, која држави рађа безбедност и одбрану. А да и не говоримо о томе, да је сељанка, одређеније речено наша сељанка, основ оне средине, који претставља нашу највећу расно-етничку вредност — а то је наше село — насупрот граду, који је претставник културних вредности.

Из ових разлога намеће се дакле категорички императив, да се нашој сељанци нарочито за време гравидитета и порођаја обезбеди здраветвена заштита у пуној мери. Потпуно смо свесни да није лако ни просто решити овако једно питање нашег села, питање колико здравствено толико и привредно. Па ипак вредно је са обзиром на његову далекосежност, да се и ово питање стави на дневни ред јавне дискусије, да би се могло свестрано размотрити, пе би ли се у што ближој будућности могло наћи извесно повољно решење.

Већ из овог кратког излагања, видимо да је здравствено подизање села горуће питање. Трагедија хигијенске беде села пе лежи само у томе, што је она толика и таква, већ у томе што не би требала и неби смела да буде таква, јер може да не буде таква. За овакве лоше хигијенске прилике крив је и сам сељак. Свима нама је познато, а нарочито нама лекарима, да је он не просвећен, а живи у мраку празноверица, више верује у враџбине и пнадрилекарство него у медицину. Разни обичаји, празповерице, сује-

426