Књижевне новине, 01. 03. 1987., стр. 1
УМЕТНОСТ И
Београд, 1. март 1987. "Дена 300 динара 4
овин.
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ,
ДРУШТВЕНА ПИТАЊА
Број 727 година (ХХХУПТ)
Жарко Пугжођски
Човека који је скочио са врха солитера птитали су, док је још падао кроз ваздух, „Како је2“ Сасвим смирено човек је одговорио: „За сада није лоше“ и — наставио да пада даље.
Шта ће се догодити када се пад,оконча на плочнику толико је. извесно да тешко може изазвати било какву радозналост или интересовање, можда тек ужасавање због тако безумног корака и сажаљење према онима које оставља за собом. Но, о томе шта га је навело да се отисне у амбис, шта га чини тако смиреним | дОК пада и зашто: му „још увек није лоше“, можда и вреди размислити. Нарочито ако се размишља у друштву са др Жарком Пуховским, предавачем филозофије политике на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу, аутором бројних студија и три књиге из ове области. МИ, пр-
вим човеком који је у контексту расправе 9 по-
литичком систему испричао овај виц. 0, Одговарајући на питање да ли се знало У
шта се креће када се почео изграђивати поли-
тички систем који имамо данас, један наш поз-
нати економиста је одговорио: „Није се знало.
да ће избити баш 1981. и да ће до циркуса доћи 1984. али је опћи развојни тренд. био 103нат“. Говорећи о тој истој 1984. Орвел је још 1947. рекао: „Све је почело 1965.. и
ислим да треба бити опрезан када се розе гезшт покушавају реконструирати, односно унатраг очитавати нски трендови, Много од онога што се догоди“ ло задњих неколико година је већ била приправљено у ранијем периоду — политички, културно, економијски, у унутрашњој и вањској политици — и о тому мислим да нема спора, Међутим, чини ми се да Југославију карактеризира управо то да су се трендови у њезиној новијој повијести често мијењали. Тако често да би покушаји да се исконструира један тренд који важи за неко дуже раздобље, рецимо 1945—65. један, а 1965—85. и даље други, полазили по мом суду од превисоког ступња апстракције. Они не би узели у обзир да су иза 1965. биле на дјелу такве ствари као штосумим ТУ пленум, и 1968. са студентским догађајима и притиском, индиректним и директним, на Југославију у поводу чехословачке, и 1971. и 1972. Дакле, датуми неких прелома који су сасвим сигурно мијењали 96 новни правац југословенског политичког, културног и производног функционирања, те ова оцјена може важити на некој глобалној разини, али нисам сигуран да је она аналитички подоона за разумијевање појединих момената, појединих раздобља унутар овог двадесетгодишњет периода. . . Чини ми се да данас имамо резултате једне
ситуације која се нарочито концентрирала на-
кон 1973—4, док су прије тога јоп увијек били назочни различити трендови који су се међусобно сукобљавали. Супериорност једног над другим обично се показивала напросто већом количином силе на једној страни и доводила јо до тога да су се онда трендови мијењали, а различите оријентације преовладавале. У том погледу се може показати један сасвим конкретан примјер: југословенски политички систем, без обзира на своју форму, пуних тридесетак година, све до седамдесетих, макар формално почива на политизацији максималног броја људи као 0војем носивом начелу. Обрат настаје након 1968—71, када се деполитизација. појављује као 0основни тренд, основно хтијење тог: система. Као оно што ће у „Правцима развоја“, Уставу и ЗУР-у бити јасно назначено — иако су многи то је тек задње 2— ; Неј А фрагментирање, парцелирање производних, културних и политичких заједница ОУР-е, мјесне заједнице и СИЗ-ове или слич – институције мора довести до тога, да управо Јд и политизација буде темељни тренд. Тому се = да ' придружио још у низ амбиција реформе о о 1 зовања, који је такође имао накану да У опће образовање, онемогући критичност у аи ли и тиме нову генерацију испостави као Лу 5 не проматраче догађаја на тржишту рада, У политичком животу и култури. Па, када се све то заједно узме У обзир2
Е, а се.ствар оводи, по мојем суду, на спедећа створена је, нарочито задњих десет година, ситуација У којој је више него у већини. других земаља у свијету практички све овисило о веома уском кругу ЉУДИ. У тој ситуацији се Југославија могла развијати и добро Шун рати само под увјетом да ти људи не би у гријешили, А вјеројатност да људи који су ВОДА ли ову земљу не гријеше је, чак и статистич а гледано, веома мала. и фактичко стање је : показало, није било никаквих корективних момената, никаквих момената интервенције ТЕ би на вријеме указали на промјену тренда. 5: ђутим, чини ми се да то важи тек иза 1973—74, а да је прије тога (иза 1965) још било доста 03-
е могло у јавној рас-
љних дискусија, да се Ј аза о РаИто год она иначе била опраничена
У југословенским оквирима — утјецати на неке трендове развоја,
3 године — показујући,
у
КАМ ђ - у. Преломна је година, дакле, била 1974, .година. новог Устава2 ерла Пе #68 “ с Прелом је исказан 1974, али је он наступио заправо након 21. сједнице, обрачуном са национализмом у Хрватској и „либерализмом“ у Србији, када се показало нешто што важи за готово све социјалистичке поретке. Наиме, да у
таквим порецима већина не може бити доказ да.
једна оријентација има преовладавајућу политичку снагу. Чињеница да је, барем по мојем суду, 1971. већина људи који су политички били спре мни дјеловати заступала ону позицију у Хрватској која је касније осуђена као националистичка, или да је · „либералистичко“ руковогство Србије имало у најмању руку веома широку, ако не такођер већинску подршку, навела је политички центар земље да покуша кенститумрати систем у којему ће се већ и сама могућност успоставе већине ефикасно предуприједити, и то без обзира на којој се политичкој платформи та већина успоставља.
Конзеквенција је била. сасвим једноставна. Претпостављало се да би се та већина могла успоставити прије свега на тзв. „антисоцијалистичким основама“, а у обрату се сматрало да социјалистичке позиције може чувати само политичко вођство у својем најужем саставу, те да то оно мора чинити тако што ће сваку другу мо: гућност, која не би била филтрирана кров руководство, онемогућити као политичку дјелатност, И то не системом традиционалне репресије каква важи, рецимо, у неким од земаља реалног социјализма, нето управо тако што се конституирање субјекта априорно, прелиминарно, уна-
пријед онемогућује.
Циљ промена је био, дакле, да се на легалан начин обезбеди недодирљивост и недељивост монопола власти2
У бити, циљ је био да се монопол власти, који је увијек постојао, не мора осигуравати. То је
или пи ="
».
%
заправо била читава идеја, спријечити могућност у којој би власт у својој монополској функцији — а под „влашћу“ мислим и на идеологијске' апарате државе и на њезине традиционалне апарате силе — могла доживјети неки изазов. Да се власт, дакле, не мора принудити чак ни на. репресивне мјере уколико се то може изојећи, Технички говорећи, то је једна врста идеје економичности политике. Односно, политике која функционира тако економично да не мора употребљавати велики инпут силе да би се одр-. жала или да би је прихватили широки слојеви. Него да, напросто, свако. незадовољство максимално приватизира и локализира. Конзеквенција је била, поред осталог, и то
да се као могућност окупљања оставило само
оно што се може догађати на први поглед спонтано, нешто, што окупља људе који су већ по, рођењу оријентирани на одређену скупину или врсту надомјесне заједнице, дакле: нација или религија. У ужем смислу ријечи, то су сродност и сусједство, дакле такви типови везе који су могући и успостављиви мимо политичког посредовања, јер су канали посредовања били једноставно затворени. Неки од проблема данашњице вјеројатно су одатле изводиви,
С друге стране, проблем је био у тому што је ово хтијење да се десубјективизирају, односно деполитизирају појединци као грађани довело до тога да се ниједан интерес ниједне скупинг, па ни интерес радништва, радничке класе, није могло легитимно и легално пробијати, осим тако да је био проведен кроз филтер скупа институција који се обично називље политичким центром, политичким врхом. Међутим, да додам још и то нај крају, овај је врх сам себе па властитим начелима почео веома брзо разграђивати на оно што данас доста проширено називају октоподом, на осмострани консензус или компромис међу осам релативно самосталних, а уну тар седе сасвим монолитних политичких центара. · Р
Споменули сте да су студентски немири 1968,
Могућно је падати још дубље
били јељан од кључних момената у заокрету ка новом политичком систему, заокрет који је закључен 1971: национализмом у Хрватској и 1972. „либерализмом“ у Србији. Може ли се, ипак, студентски покрет стављати на исту раван са „Маспоком“'и зашто се то радило2
Догађаји из 1968. упозоравају и на друкчији тренд од успостављања већине на антисоцијалистичким основама; то су догађаји у. којима студенти, такођер, имају веома широку подршку. И нису само они, њих неколико тисућа, били политички субјект који је унио неку врсту немира у систем. Они су показали да је 1968. програм власти био схваћен и прихваћен много 03биљније него што је то сама власт хтјела, јер су студенти заправо учинили нешто што данас дјелује наивно и зачудно, али је тада било, готово саморазумљиво. Покушали су преузети формуле па чак и фразе, владајуће политичке идеолонијске структуре и узета их као своје, како би њима утемељили властито радикализирање захтјева властима да обећања дана у програму коначно проведу.
Проблем, дакле, није био у програму који су студенти тада заступали, него у чињеници да се изненада, такорекућ безобразно, појавио политички фактор који није био предвиђен системом, који се није налазио на списку допуштених политичких субјеката. Дакле, то је показало да треба сузбитл могућност не само политичког организирања, јер о организирању тада једва да је могло бити рјечи, већ и сваког политичког гееловања. Мислим, наиме, да је данас) сасвим неспорно како се је тада радило о спонтаним типовима окупљања која су била организирана у том ступњу да се након два—три дана тек знало тко ће кому дати ријеч и када ће се мо жда прекинути дискувија да се људи 'одморс.
Након тога се, 1971—72, у Хрватској, Србији и Словенији такођер уочило то јављање једног масовног субјекта, у гословном смислу ријечи
(Наставак на страни 7)
Војислађ Ђурић
() Вуку
ишеструким и
дуготрајним
међу духовно пометенима. За такав по-
утицајем Вук је надвисио пи.
најкрупније прегаоце у исто-
рији српске културе и заузео прво
место поред св. Саве, а одјеком и
дејством свога дела код других наро-
да, у Европи и посебно на Балкану, ви-
нуо се у висине на којима је до данас остао усамљен,
"
Тако необично дело започето је под необичним околностима. До године 1813, кад је после пропасти Карађорђе“ ве Србије дошао у Беч, Вук је стекао недовољну стручну спрему и огромно животно, искуство. Запамтио је стање пре дахија; под дахијама и за време устанка. .„„Готово све знатније поглаваре“ — записао је.у једном писму „познавао. сам. лично, а: с многима сам разговарао и у друштву јео и пио.“ Видео је велике и мале људе и велике као мале и мале као велике. А с народним обичајима, веровањима, умотворинама и језиком био је тако срастао да их није ни осећао као знање. Но то несвесно знање било је пресудно: .из њега ће се родити — уз пресудну помоћ Јернеја Копитара — језички списи, дело српског народа и дело о српском народу.
Осим Доситеја, који је отворио но-
ву епоху (европски демократску и кри-
тичку), Вук је међу Србима имао мало и мање важних претходника: у залагању за народни књижевни језик Венцловића и Орфелина, у реформи правописа Мркаља, у обради историје Рајућа, у састављању граматике Мразовића, у скупљању пословица Мушкатировића. „Пре Вука било је у историји српскохрватског језика и речника на народној основи.“ Али то су биле више добре замисли него остварења више подстицаја на делање него прилози го: тови за уграђивање у нове радове већег замаха. Међутим, ни много већи подстицаји не би се могли преточити У културну револуцију какву ће Вук из вести да је он остао ма у којем српском средишту; у турској или у аустријској провинцији, међу неписменима или
духват била је неопходна друкчија средина, просвећена и благонаклона, какву је Вук нашао у Бечу, где је — с мањим прекидима — остао до краја живота (1864) и створио своје неупоредиво дело не само уз сталну и свестрану помоћ Јернеја Копитара него и уз срдачну подршку многих европских научника и књижевника, немачких и руских у првом реду, с којима га је Копитар довео у. везу.
Уз подршку Копитарову и учених људи са којима га он повезује, Вук се бр30 потврђује као „најбоља глава“ међу Србима, „граматички геније“, велики Устанички дух. Већ 1814, у Писменици, изјашњава се за нови правопис и истиче да је матерњи језик „најдрагоценије благо народа“, које године 1816. 0дређује и као једино средство“ за ширење просвете и као јемство опстанка: „Докле год живи језик“, „дотле живи народ“: „не прелива се у други, не пропада.“ А годину дана касније, 1817, 03начава оштро и јасно обим и смисао целокупног свога рада речима: „Код свакога су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји; тим се народи један с другим рођакају и један од другог разликују“. ИМ све те три свтари, односно целокупно Вуково дело у маломе, садржи прво издање Српског рјечника (из 1819). Б
То су били први и најважнији темељи нове српске културе, али њих је требало утврдити у неравној борби против многих и моћних противника. Вук ге дуго био и вожд и једини војник срп ског културног устанка. Кад су му притекли 7 помоћ Бранко Радичевић песмама на народном језику, и Ђуро Даничић Ратом за српски језик и правопис (1847), битка је већ била при крају. Дотле је он издржао сам — уз подршку странаца (Копитара, Грима, Гетеа и руских научника) — небројене јурише учених Срба, српске цркве и српске државе. Уз то је Вук био и сиромах: пуки до руске пензије (1826) и мало мањи до сопске (1835). а тек се после
(Наставак на страни 11)