Naša stvarnost

PEČALBARKE

Budni psi čuvaju zvezde,

I čuvaju torove,

Čuvaju sela pečalbarska,

Ali san mladih žena sačuvati neće.

Sećaju ih obojci i guberi, Znojavi tvrdi jastuci

Na muža što ode u grad, Zlehudu paru da stekne.

Pre dve se godine udala,

A samo je dvaput muža imala. Čemerna svadbo, pustinjo nevestinska, Ode joj Kole u grad.

I piše: Zlato moje, srdobolja me jede, Ne spijem, pasulj trebim, o tebi pevam, Suze ću da kuvam kad na te mislim, Petkano, bre, suha mladosti moja!

Veruju to mlade žene svecima svojim Bledim i suvim, očiju popivenih. Veruju pustinjacima svojim uvelim

Da u gradu im ne teče ni ljubav ni san.

Dodje poneka da vidi i to čudo,

Koje im ote snagu opasanu.

Neuke žene videle su samo

Boginje gospodske i svoje muževe jadne.

Zbunjene od električnih aždaja,

Od veštica u krznu i paklene dreke, Zbunjene od straha i neznanja,

Bežale su odmah u kujne zemljaka svojih.

Koliko jela tamo, koliko jela: One u selu to nikada videle nisu. Zašto im ljudi nisu srećni, majko, Zašto ih tako mučenički ljube?

I vrate se da rađe njive,

Da čuvaju blago stočno,

I zametnutu da radjaju decu: Muževi se nisu još zemlje odrekli.