Naša stvarnost

PROSVEĆIVANJE I OSLOBOĐENJE 11

Broj nepismenih žena tu je svuda skoro dva puta veći no ljudi, i dostiže u nekim krajevima do 85%. I srednji procenat nepismenih tu je veliki: u Vrbaskoj banovini 72%. Prema ukupnom srednjem procentu u Jugoslaviji bi otprilike nepismen bijo svaki treći čovek i svaka druga žena.

Ukupni srednji procenat nepismenih od 44% tu se pokazuje kao rezultanta cifara koje nikakve veze nemaju jedna s drugom. To ie jedan konvencionalan podatak za članke u enciklopediiama. Za nas tai srednji procenat nema značaja.

Rasmatranja o pismenosti vode još nepovoljnijim zaključcima ako se opšti prosek raščlani prvo po pojedinim krajevima, a zatim prema stanju u selu i u varoši. Procenat slovenački očevidno nema nikakve veze s onima u Lici, primorskom Zagorju, u bosanskim muslimanskim naseljima, u Homolju, ili u graničnim krajevima Južne Srbije. Na nekim tačkama tu se skala kreće od 5% do 85%. A zatim dolazi naličie slike čak i tamo gde je ona na prvi pogled povoljna. Reč je sad o stvarnoi pismenosti, onoj koja se ne svodi na potpisivanje imena ili sricanje krupnijih štampanih slova: reč jie o tome koliko se onih — koji su u popisu stanovništva naznačeni kao pismeni, — po izlasku iz škole i kasarne, služe i dalje pismenošću?

Prvo, s kolikom pismenošću dete na selu izlazi iz škole? Nesreća je primitivnih i retko naseljenih seljačkih zemalja, naročito onih sa razbiienim terenom bez lakog saobraćaja mala škola sa jednim ili dva odelenja. Škola ie tu jedan prostor od četiri prazna zida sa dvanaestak skamija, iednom tablom, sundierom i kredom. Mlad nastavnik otaljiava tu kako zna i ume, brojeći nedelje i mesece službe u jednom mestu, u kome. dane i noći provodi u planovima o premeštaju u veće mesto. Ne samo veliki odmor, nego svaki praznik, kad god dobije priliku da može otići, provodi u gradu. U selu u kome je, nema nikog i nema ničeg — ni knjige, ni časopisa, ni novina, ni radia, ni gramofonske ploče. Isto kao za njega, ta ie škola tudja, prazna i hladna i za decu, koja se rdjavo obučena i ne uvek sita, probijaju kroz kišu, blato i mećavu sa mokrim knjigama i propisima. Šta je to što u toj školi privlači njihovu radoznalost, budi njihovu fantaziju i širi njihove vidike?

Nešto je (ne mnogo) bolje u pitomijim i gušće naseljenim krajevima, gde su škole sa većim brojem odelenja i učitelia; ali, i u tim mestima, škole jedva da što imaju više od skamije, table — koje geografske karte, i ormančeta knjiga. Duhovnog prometa ni sa spoljnim svetom ni s onim u mestu. U selo od 500 kuća ulaze četiri-pet brojeva dnevnih novina, časopisa jedan ili nijedan. Ni varošice sa trideset činovnika i univerzitetski obrazovanih ljudi, ne pokazuju življi duhovni promet.

Statistika i tu kazuje dosta.

O -—

Zayktš. 0 „LUBETBŠAP A) :: SE. A.

a re ~ 0;