Naša stvarnost

PROSVEĆIVANJE I OSLOBOĐENJE 13

Tu se može govoriti o ubedjivanju, o snazi ideia i o demokratiji. Obeshrabren takvim poredjenjima čovek se pita s kog kraja početi?

O narodnom prosvećivanju govori se svakog dana više, i ima čak i živih inicijativa kulturnih društava i pojedinaca. Ali su to napori majušni prema zadatku, često platonski i neracionalni. Kad se govori o narodnom prosvećivanju misli se na sve — samo ne na jedno: na broj profesionalnih prosvetitelja: učitelja, nastavnika gradjanskih, srednjih i stručnih škola, koji pretstavljaju čitavu jednu armiju. Sa honorarnim nastavnicima nedeljnih, večernjih i drugih povremenih tečajeva, tai broj prelazi 42.000. Ali i broj redovnih stalnih nastavnika raznih kategorija dostiže 36.000.

Te ogromne rezerve ostaju neiskorišćene u poslu narodnog prosvećivanja. Preduzimljivi pojedinci čine koliko mogu, često sa apostolskim požrtvovanjem. Sam posao nije uvek shvaćen kao javna potreba. Preduzima se bez veze sa školom, koja je učaurena u svoju na časove razmerenu dužnost i faksenim markama uslovljenu nadležnost. Tako je sa nastavnicima-činovnicima, tako je sa lekarima i veterinarima-činovnicima, tako je sa poljoprivrednim ekonomima i šumarima-činovnicima, tako je sa inžinjerima-činovnicima.

Sva znanja i umenja, inventarisana i taksirana kao u monopolskim slagalištima, izdaiu se samo na propisanim „šalterima” u časove „uredovanja”. U zemljama na normalnom stupnju razvića, ta birokratizacija škole naknadjuje se snagom same kulture u zamahu. Tu je kultura davno već izrasla iz školskih klupa, i život sam daje školi isto koliko škola životu. Deca u sedmoi godini ulaze u školu ne samo sa bogatstvom predstava o svemu, nego i sa poznavanjem azbuke i računa. U nas, naprotiv, roditelji se mnogo čemu uče od deteta koje ide u školu. Zaostali kao što smo, mi ne možemo očekivati ni u kom pravcu zdrav razvoj, ako napregnutom snagom ne pregnemo da taj veliki razmak izmedju nas i naroda naprednijih ne sman jimo. Naviknuti da sve gledamo u formulama, mi se pokazujemo nesvesni stvarnosti. Govori se o plemenskom problemu, o verskom, o dijalektima, o latinici i ćirilici, o istoriskoj tradiciji, a veruje se čak da se sve može postaviti na osnovu socijalnoklasnu: ne govori se samo o socijalno-kulturnom momentu, koji je izvesno u čitavom tom nerazmrsivom kompleksi najteži. Jer nema te ideje koja će uspostaviti duhovnu ravnoteži i ostvariti solidarnost izmedju oblasti od kojih su ijedne od drugih četiri puta manje opremljene i osposobljene za borbu života.

U današnjem radu na narodnom prosvećivanju — preduzimljivošću malog broja pojedinaca i ustanova, više je mani-