Naša stvarnost

74 NAŠA STVARNOST

ne zagledajući ih ponovo ih ostavio na mesto. Gledao je, sa stolice, povezane knjige u staklenom ormanu pored stola; ispruženih nogu u celim čarapama, spustio je trepavice i uživao u advokatskoj stolici. Onda je za stolom čitao novine i pio kafu. Pred njim, na stoliniaku od zelena pliša, ležali su: njegova zgužvana velika žuta maramica sa crvenim rubom, kutija od pleha za duvan, lula, od sukna nevešto sašivena futrola za naočari, a zbog nečega našla se tu i izbledelih korica stara škljoca.

U hodniku, gospodja je šapnula služavci:

— Može kogod naići a pred tatom čitav krš. Pokušajte, onako spremajući, da mu maramicu metnete u džep, a i nožić.

Kad god bi zazvonilo na vratima, gospodia ie pogledala Maru i za nuždu pogledom joj saopštavala da bi ioj sada svaka poseta bila nezgodna. Pred podne je došla činovnica advokatova. Došla jie službeno: traže neke stranke da govore sa braniocem. — Ljubim ruku, milostiva, — rekla ie mlada daktilografkinja advokatici. A kad je razabrala da je stara selianka mati go- · spodina šefa, prišla joj ie ruci:

— Ljubim ruke!

Stara je naipre povukla ruku, pa onda pokušala da levom rukom prikrije desnu, i tako se desilo da nespretnim pokretom zakači devoičinu kapu i okrzne je po obrazu.

— Hvala! — smešeći se zbunjeno rekla je mati.

Sin je, govoreći glasno, ispravliao mater:

— Klanjam se, klaniam se!

Postavlienom stolu za ručak stara ie prišla ustežući se. Čak ie pokušala da uveri snaju da nije gladna. Vrlo dobro je doručkovala. Ali je snaja uhvati za ruku i ljubazno odvuče stolu:

— A ne, mama! Naipre ćete vi za sto! Izvolite!

· Staroga nije trebalo nagoniti.

— Moja baba se ponaša kao vlaška mlada! — reče on sa dobroćudnim osmehom, sede za sto, izvadi svoju žutu maramicu, obrisa nos i ostavi ie pored tanjira.

Srkali su govedju supu. Stari je u nju nadrobio koru svoga parčeta hleba. Jeo ie lagano, gnječio zalogaje u bezubim ustima. Gurkao je kašikom natoplieni hleb u supi i objašnjavao:

— Ja volim gustu juvu. A u ovoi nema dosta rezanaca, pa ie dobar i hleb.

— Hoćele li deco naleto doći kući, k nama? — pita mati.

— Ne znam, — odgovori snaja.

— U selu vele: Imaju sina advokata, a neće da ih obidje... Baš i snaja Angelina veli: „Trebalo bi da i ja iedanput odem k njima, u grad”. Dobra je ona, sirotica. Vredna.

— Šta ima da dolazi, — upade odjednom advokat, — neka nam piše! A mi, brate, k vama — kako ćemo? Nema se gde ni leći. Ja ne mogu više u senu!