Naša stvarnost

MIRKO IMA 16 GODINA 29

Sirindić se pravio kao da ga je lopla slučajno pogodila. Kao da nije primetio ko je bacio.

— Ako nisi znao, sad znaš, reče Filip Mirku.

Celu ovu scenu video je Čilac. Stajao je malo podalje, u drugoj jednoj grupi, gde se takođe raspravljalo o izdajstvu. Najednom mu je postalo jasno da je Shrinđićev kukavičluk prećulno priznanje. Do toga irenuška on nije verovao da bi se iko od drugova mogao usudili da tako nešto učini, a još manje Pavle.

Sav bled prišao mu je. Hteo je da mu kaže nešto vrlo uvredljivo, ali nije mogao. Vilice su mu se sltezale. Drhtao je od uzbuđenja. Pre nego šlo je Shrinđić uspeo da zakloni lice, Čilac je počeo nemilice da ga udara. Nastala je gužva. Slfrinđić je pao na zemlju. Bio je krvav po licu. Udarci, sada nogama, padali su nemilice. Sa dna dvorišta žurio je dežurni nastavnik. Tek tada su qa drugovi odvojili od Shrinđića. „Kidaj, dolazi dežurni”.

Kad je zazvonilo za ulazak na freći čas, Mirko je već izlazio iz školskog dvorišta. Iz glave mu nije izbijala tuča. Najviše ga je zbunio Čilac. Kako je brzo i odlučno našao neko rešenje famo gde je on bio bespomoćan . . . Sprečen kao i uvek dosad u sličnim prilikama, i sam ne zna čime, da odmah reagira. Još jednom se zaslideo svoje uzdržljivosti. Kao da je čitav ponor zjapio između jednoslavnosti Cilčevog ponašanja i njegovog sopsivenog. Malopre, u školskom dvorištu, i on je stajaoi zgađen i pun mržnje prema Slfrinđiću. Pa ipak je Čilac, taj fromi i uvek malo ošsulni dečak, bio taj koji je prvi izrazio ono što je ne samo on sam osećao nego i skoro svi ostali u razredu. Ali, zapamliće i njega Slrinđić! Mirko će znali da nađe prezrive poglede i čitav niz zafrkavanja. Ujedaće ga još žešće od Čilčevih udaraca. Samo ... Osećao je da će to doći malo pozno. Čilac, međuhfim, u ovom razredu, ako ga ne isteraju, ili u nekoj drugoj školi, pozajmljivaće i dalje svakom ko dođe bez kapula, pljusne li samo kiša za vreme poslednjeg ili pretposlednjeg časa, svoj dugački, po ludoj meri skrojeni mantil, koji on skoro uvek vuče sobom. Pod izgovorom svršavanja nužde, učenici će opet dohvalifi krišom taj izlizani mantil koji će za fu priliku visifi pored samih vrata. Odlaziće u njemu do svojih kuća i vraćaće se u svojim kapulima i njegovim preko ruke. Kladim se, prvi pu} kad ga srelnem, pevušiće on opet „Sanša Lučiju”, koja mi se popela na vrh glave, i niko neće znati da li je raspoložen ili ne.

Mirko je bio ubeđen da Čilcu nisu svakoga dana, svakoga časa, još od samog delinjsiva, pričali kako je on fino dele koje ne sme da uzme kolač pre starijih, ne sme da zgazi fravu u parku, mora da se prekrsti pre spavanja, mora da nosi kravalu i da bude učliv, povučen i ljubazan prema svima. Sve što je Mirko osećao prolazilo je kroz to gusto cedilo mnogobrojnih obzira. U njemu su, dugo nesvareni, oslajali zgrušani grumeni neizraženih doživljaja, mučili su ga... Njegova su osećanja mahom pulovala zaobilaznim, vijugavim pulevima. Nije ih izražavao puno i jasno. Kao da ih je cedio kroz zube. Često kroz grimasu.