Naša stvarnost

MIRKO IMA 16 GODINA 1

modru maramu i pokrio krvavu masu — do pre nekoliko minuta, njegovo lice.

Tek kada je Mirko, zajedno sa svetom koji se razilazio, krenuo dalje, shvatio je da je to građevina Šletice Jankovića, čije se prezime, u gužvi, jednako spominjalo. Juhros je moja mama pola sata na felefonu s njim razgovarala:

— Ul, gospodine Jankoviću, samo me vi nemojle izneveriti. Bez vas će moj žur izgubiti ceo „šarm”!

Na ivici očnih kapaka osećao je kako ga peče stid.

U malom parku kod „Lepog izgleda”, koji se kao kljun uvukao između Jalagan-male, železničkih stanova i tamnih Bajlonovih zgradetina u Sarajevskoj ulici, tih takozvanih radničkih stanova u kojima ne stanuje nijedan radnik, jer su kirije jedva prislupačne piljarima i porodicama malih činovnika, sedeo je Cilac. Barice pred klupama bile su jedini frag juhrošnje oluje. Na klupi prekopula, dve devojčice igrale su se praznom kulijom od sardina. Čilac je prvo primefio njihove anke ruke i zalizane, bezbojne kose. Tek kada se jedna od njih sagla da podigne srozanu čarapu, a druga mahinalno uslala da pođe, spazio je njihove krupne oči koje nisu bile vesele.

— Valjda me: neće isterali... Možda sam pogrešio što sam kidnuo sa časa! Lane, isto tako pri kraju školske godine, nisu isterali Mišu. Vrlo važno — ukor razrednog veća ili direktora.

To mi jedino ne gine .

Rešavao se da se vrali. Devojčice u izbledelim „porhefskim haljinicama, i sa licima koja su stroga i ozbiljna čak i u parku, pravile su sada od peska grad koji se neprestano rušio.

— Baš mi lo nije frebalo... Ali šla ćeš... svako bi tako uradio da je doznao za Slrinđićevu svinjariju .. . Ždraće se moj tata ako dozna. |

| Zabrađena baba na klupi malo dalje, pažljivo je odvajala sredinu od kore hleba i irpala u svoja usfa. Lupali su balvani i klamfe, dole kod Mosfara, gde su radnici, zaglibljeni u ilovači, nameštali kanalizacione cevi. Dopirao je zadah iz Všetečkovog poloka ispod Jalagan-male, Pod nebom opranim jularnjom olujom, kraj sveže frave gde su bube življe milele, ovaj nahereni i zapušleni park u kome je zamirala varoš koja se frudila po svaku cenu da bude velegrad, ove klupe nabijene u zemlju sa kojih je kiša sprala ftamno-zelenu boju i gundelji koji su s vremena na vreme s freskom padali na zemlju, sve mu je fo sada služilo kao zaklon od njegove slvarosti. Miravinjak iznenada uznemiren.

— Neću se valjda zbog toga ubiti, kao Pega zbog latinskog. Uostalom, nisam lud da priznam zbog čega sam ga lemao. Reći ću prosto da mi je opsovao majku . .. Ne, bolje će upaliti... da mi je pocepao mantil. Ali bilo šta bilo, moram nešfo da pronađem, jer ako ćufim, povezaće to sa štrajkom, a onda . . . imam da letim napolje.