Naša stvarnost

58 | DANAŠNJICA

događaja, makoliko bila velika slava kojom su opleretili Španiju, bili kobni za njen razvoj.

Uslvari, umeslo da ubrzaju osivarenje španskog jedinsiva, oni su doprineli da ga uspore. Olada, špansko društvo gofovo ne napreduje. Privilegovane klase ulvrđuju se u loj hierarhiji, čije uspostavljanje cne upravo dovršavaju. Posle dugih borbi proliv Muslimana, naslućuju se mirnija vremena. Sva misao njenih suverena okrenuće se od Španije i upraviće se ka njenim dalekim posedima u Americi, Flandriji, Ifaliji, ka granicama sve širim ovog carslva u kome „sunce nikad ne zalazi”.

Sve do kraja XIX veka, ili, tačnije, sve do dolaska Republike 1931, može se reći da je drušivo sačuvalo svoju sfaru organizaciju, svoje ljubomorne kasle i njihove golovo nelaknule privilegije: svešienstvo, plemsivo ostaju gospodari zemlje. Predvođena svešfenstvom, pod prevlašću svemoćne armije i krupnih zemljoposednika, srednja klasa sela i grada nastavila je da ugnjelava, kao i u prošlosti — i fo čak i u ime liberalizma kome je oportuno znala da se priključi — jedan nesrećan narod, nesvesan svojih prava, podrivan sfrahom, neznanjem i predrasudama.

Španski seljak živeo je sve do poslednjih godina kao što je živeo u XVI veku. Nikakvo poboljšanje u uslovima njegovog živolfa; nikakva osefna promena u zakonima koji su upravljali seljačkim životom i svojinom zemlje. Trebalo je da dođe 1931, da bi se donela efikasna rešenja i da bi agrarna reforma bila preduzeta. Poznato je da je dofada bilo nemoguće seljaku da bude vlasnik zemlje. Ako je u izvesnim oblastima bilo i postignuto neko poboljšanje pod pritiskom malobrojnog prolefarijala i naprednog mišljenja levice, seljačka klasa u svojoj celosti nije presfajala da bude najnesrećnija i najoplerećenija klasa u Španiji.

Siromašsivo kaslijanskih sela i andaluskih zaselaka bilo je opisano' kroz celu špansku literaturu; fizionomija fih sela i zaselaka oslala je slična onom šlo je ona bila u vreme katoličkih kraljeva.

U svom nejednakom delu, čiji visokoparni fon katkad izobličuje najbolje namere, romansijer Blasko iIbanez vrlo se često upušlao u opisivanje ove bede španskog naroda. izvesne sflrane Godega, a naročilo Canas y Barro (Blato i frske) pripadaju najuzbudljivijim sfranicama o izgladnelim gomilama Andaluzije i valencijskih „huertas”-a.

Međuhlim, nešlo pre 1492, Španija je bila dostigla društveni nivo koji je bio ravan — a u izvesnom pogledu čak i viši — nivou osltalih evropskih zemalja, (organizacija „municipes -a (opšfine), narodne slobode, prava silne: buržoazije, učešće naroda na poliličkim skupštlinma iid.). Ali političko jedinsivo koje su bili ostvarili svojom ženidbom Ferdinand Aragonski i Elizabeta od Kasliljije, poznati pod imenom kafoličkih kraljeva, jedinstvo koje su okončali osvajanjem Arabljanskog kraljevsftva u Granadi, moralo je u isto vreme kada je od Španije sivorilo jednu veliku evropsku naciju, da naškodi razvoju pokrajinskih inicijaliva i da paralizuje polet različitih narcda koji. su ulazili u njen saslav. ;