Naša stvarnost

70 | DANAŠNJICA

FRANCISCO GOYA

Francisko Goja (1746—1828), sin aragonskog seljaka iz Fuendetodosa, vrlo mlad uzima kičicu u Saragosi; u dvadeseti godina je već u NMadridu u obilju iradicije velikog španskog slikarsiva; nemiran duh, u grozničavom fraženju smisla živofa i umelnosli; snažna slikarska ličnosti, radi neverovatno brzo; van šablonskog i školskog sistfemalisanja, priznaje „tri učitelja: Velaskeza, Rembranta i prirodu”.

Čilav njegov život i delo — neobična slikarska karijera, blistavi uspon do slave, sitost i odvrafnost prema visokom drušivu koje ga je obasipalo divljenjem ali bez stvarnog uzajamnog razumevanja i ljubavi, grčevito hvaanje živolnog smisla, duboka i mračna fragika i rezigniranost nad udesom čoveka i umeinika, — nose peča burmnog isloriskog perioda, konca XVIII i počešlka XIX veka.

U fridesetoj godini Goja poslaje slikar Korlesa; gost prinčeva i kralja; znamenit čovek; slavni ljubavnik; prijatelj slobodara. Govori se o njegovim rvačkim podvizima iz mladosli; o udarcu nožem, noću, u nekoj fesnoj uličici Madrida; o sukobu sa inkvizicijom; o olmici iz ženskog manastira u lfaliji zbog čega je bio otuda proleran; o velikim ličnostima koje ga zafvaraju sa svojim ženama da im napravi poriref; ljubomorna kraljica ga šalje u progonsiva; ljubavnik vojvoikinje od Albe; na pulu kroz planinu, kujući po žestokom mrazu da popravi kola, ogluvi u 43 godini; poslednje dane života provodi sam, oslavljen, zaboravljen u Francuskoj.

Radio je mnogo kao u groznici. Kao da je hleo da obuhvali, da odgovori svima zahlevima svoga vremena. Puna umehnička zrelosti ide uporedo sa zrelim saznanjem o porefku u kome je živeo, protiv koga se buni čitavo njegovo umehničko i ljudsko biće. Slikar i čovek se slapaju u snažnu ličnosi

umeinika, i on zauzima slav okrenu foku istorije — baš usred kruga u kome se krelao. Veliki porirehista realističke koncepcije, unoseći u portrete duboku satiru i ironiju („Porodica Karla IV") prema svojim kraljevskim i

aristokrahskim modelima, ostavio je istoriji kritičke dokumenfe svoga vremena. ivorac slikarstva sa narodnim lemama, slikar služavki, mlekarica i narodnih junakinja (Marija Augustina), faj „slikar koji je imao glavu kao dželaf”, znao je doći na dvor u doba korofe u belim čarapama, i pred skandalizovanim dvoranima, mastilom dati fužan izgled. svojim čarapama. Njegovo slobodno i lično slikarsko shvatanje, izvan konvencionalnih formi, smafra se prelečom francuskog romanhfizma.

Graličar, graver i crtač od srca i oka, osvellio je neuporedivom safirom svoje savremeno drušivo u „Los kaprichos" i urezao u istoriji dokumenfe iragične sivamosti u „Užasima rafa” (Los dezasfros de la qguera).

1808 godina. Rat za nezavisnosi. Goja je u srcu događaja. Saragosa u plamenu, opsađena. Bombardovanje bolnice Mizerikordija. Francuzi prodiru u opsađeni grad, korak po korak. Žene cepaju čaršave i zavese, pune ih peskom i šljunkom, prave barikade. Svi predmeli su poslali oružje. Sa bal!kona i prozora zasipaju osvajače. Jedna zaoslala čela iskasapljena. U opsađenom gradu konji okreću mlinove na ulicama. Sve živo se diglo. Municije nestaje. Granale padaju na cilj. Ulfimaium opsađenima: „Predajle se!” Odgovor: „Rat do pobede!” i krvavo crvena zaslava na najvišoj kuli grada. „Kozo”, glavna ulica — zajednička grobnica opsednulih i opsađivača. Glad. Epidemija. Masakriranje svuda. Posle šesdeset dana opsade, na povraćenom