Naša stvarnost

ODBRANA KULTURE U ŠPANIJI 735

svinjčefu i pokušava da kopljem probode sunce; feudalnu spodobu koja u stavu Koride, noseći barjak i mač, jaši kljusinu prosufih creva; pa.lepa tela španskih žena, u lokvama krvi, pokošena od „nacionalističkih” aviona; pa opet spodoba i razvucano kljuse, sjedineni u felo gadne gusenice, grče se pod udarcima razbesnelog bika, itd. Zbirka se prodaje u korist španskog naroda.

Slika na glavnom zidu paviljona Španije, čiju reprodukciju donosimo u

ovom broju, nazvana „Užasi rata”, po jednima, ili „Gernika”, po drugima, (ni jedno ni drugo ime nije dao sam Pikaso), ogromnih je dimenzija. Rađena je samo u crnoj i beloj boji, kao film koji je nevidljiva ruka ukočila. Ova jeziva vizija užasa rafa, svakodnevno uzbuđuje mase poselfilaca španskog paviljona na Pariskoj izložbi. U lomu, u rušenju, u paničnoj dinamici svešlosti i senki, sirašna vizija rata, nevezana ni za koji konkretan momeni, ni za kakvo konkrešno mesto ili vreme — izbija iz slike. Nije li taj opaki konj, koji, proboden, u užasu njišli, nemoćan da besni; ženska figura izvan sebe u beksivu; očajničko padanje jednog fela u prazninu, između živofa i smrti; žestoki plameni jezici pred vratima spasenja; rastrgnufi, isečeni, pogaženi ratnik sa ·prelomljenim mačem u desnoj i linijama neumifne sudbine na dlanu leve ruke; detinji leš na grudima vapijuće majke; besni bik, kao okamenjen prizorom, jedini koji miruje usred paničnog pokrela; dok kroz ofvorena vrata, niz polumračno stepenište u ovaj zbeg, uleće divni lik žene koja zove, a iz beskrajne perspektive pruža se ruka, kao misao, kao osećanje prisna i jaka, snažno unoseći svetlost u scenu sprave, — nisu li to sintetizirani užasi rata? Kao pod frenufnim osvefljenjem munje, kao u preneraženju od eksplozije — rat i njegovi užasi se ukazuju. , . . Teško je u čitavoj istoriji umelnosti naći sliku koja bi ostavljala toliki utisak frenufnog uništenja i zle kobi, — tako marljivo spreman od ljudi za ljude. Ni „Meduzin splav” — Žerikola, ni „Kasapljenje u Sio” — Delakroa, nemaju taj karakter magnovenja anegdota i fužnih priča. i

Pikaso je duboko osefio snagu sudbonosne današnjice. Tragika njegovog naroda ga je do dna uzbudila. Ona ga je opredelila: stvar španskog naroda postala je i njegova stvar, „Tolalni cilj” je dobio svoju najsvefliju komponentu.

I kad Pikaso kaže: „Zašto ceo svet hoće da razume slikarstvo? Zašto ne pokušaju da razumeju pev plica? Zašlo se voli jedan cvef, jedna noć i sve žlo čoveka okružuje, a da se ne frudi da se fo sve i razume? Neka shvale pre svega da umehnik radi iz pofrebe, iz nagona; da je i on jedan element sveta, kome ne treba pridavati više pažnje nego osfalim stvarima u prirodi”, — kada fo kaže, on samo poivrđuje duboku zrelost svog umelničkog osećanja koje je danas fako ljudski zapevalo.

Pafnja čitavog naroda; bol i suze žena i dece, ukočeni pogledi rasfrgnutih avionskim bombama, panika zasufih ruševinama, streljanja, gonjenja, po-

žari, nasilja i zločini — borba za slobodu, pravdu i mir — fragedija španskog naroda poslala je i lična fragedija umeinika Pikasa; on se sa njima idenfifikovao. | njegov „pev ptice” — u ovom času razdirući krik — grca u krvavim

suzama bola, besa, mržnje, fuge, ljubavi, gnušanja, nade, hrabrosti vere i braiskog saosećanja. Taj krik umetnika postao je i naš opšlečovečanski krik, koji prisno osećamo. A fo je dovoljno, ;