Naša stvarnost
TRI OBMANE i 123
prestupničko. Nezadovoljen bežanjem, razočaran begsfvom, Žid prihvata imoralizam, doživljuje ga i propoveda, islo onako egzalfirano i iskreno kao nekada begsivo.
Ali baš u svom junaku imoralizma Žid je najpofpunije pokazao sićušnost samog imoralizma. Menalk, olelovijena imoralnost u jednoj ličnosti — a fo je za Žida individualistu savršeni oblik imoralnosti — ne samo da je u osnovi bezopasan, nego je šla više, i koristan svojoj klasi za koju veruje da je prezire i čijem moralu neće da se pokorava. Taj Menalk, opevan oduševlijeno još u Zemaljskim hranama, nosi u sebi svu onu bedu neizbežnu kod svakog enfant ferrible, bedu samozadovoljsfiva što mu uspeva da svojim ispadima lrenufno zbuni svoju okolinu, smalrajući svoje ispade za velike pobune. Nije značajno šlo se la bonne sociefć zgražava i roguši na Menalkove ispade, mada, s druge strane, u fakvim ispadima visoko društvo nalazi i izvesnu pikaninu razonodu; nije ni malo iznenađujuće što Menalk dobija specijalnu misiju od minisfra kolonija, jer je razumljivo da la bonne soclefć želi da iskoristi gipkost i sprelnosi svakog svog člana ali je po Židov imoralizam karakterislično da Menalk nili oseća, a još manje svesno uviđa nepomirljivu prolivrečnost između svog preslupnišiva i prihvatanja misije u kolonijama. Vratfolomna supfilisanja koja freba da dokažu da se ovakvim poslupcima imoralizam nije oskrnavio, samo još više dokazuje površnost i bezopasnost Židovog preslupnišiva, jer sam on nikada nije osetio i shvalio fu nepomirljivu profivrečnosf. Naročilo svojim poslednjim poslupcima on je najnazadnijim delovima današnjice pružio podrške, čime je mnogo doprineo da se sva njegova negodovanja proliv njih vide jasnije nego što su do sada mogla da se sagledaju.
La bonne socićić brzo zaboravlja Menalkove skandale i pozdravlja ga kao svog xonsfruklivnog člana. Menalk je na sve fo ravnodušan i još više se oseća nadmoćnim u svojoj imoralnosti. I kao šlo se je nekada u Baruštinama okomio na one nesposobne da beže, Žid se sada kroz Menalka usfremljuje na one koji nisu toliko odlučni i namelljivi u pravljenju ispada, kao što je io njegov obožavani junak. Mišel je za Žida bojažljivi imoralista, ali je u isfini njegova imoralnost daleko dublja i intimnija od Menalkove. Mišel je samo povučen u sebe, prigušen, nije kadar da svoju jezivu imoralnost oslvaruje kroz ispade; on ne zbunjuje i ne skandalizuje svoju okolinu i zalo Menalk na čitav njegov imoralizam gleda prezrivo kao na bespomoćno filistarsko koprcanje. Žid nikada nije mogao da uvidi da su imoralnostli obojice samo dva oblika istog bespomoćnog koprcanja, i možda, na kraju krajeva, ipak samo obično živoino filistarstvo okrenulo tumbe.
Iimoralista je za honne socićić knjiga jednog enfant ferrible o samam sebi, kopkajući zanimljiva i prilično bezopasna. Ma da u prvi mah ošfro napadan, imoralista je ipak na kraju blagonaklono prihvaćen, jer je još uvek bio dovoljno pristojan da bi postao krupan literarni i društveni skandal. Pa čak i docnije kada je,