Naša stvarnost

146 JOVAN POPOVIĆ

mramorno preciznih pesama Puškina. Mo to ne znači da kada pesnik izražava opšta osećanja, opšta u smislu opštih mesta, na fradicionalan ili banalan način, da onda ima prava da se poziva na Sapfo ili na Goethea. Pesnik je, i ranije i sad, česlo izražavao svoje doba baš onda kada je najinfenzivnije izrazio svoja sopshlvena osećanja. Naime, subjektivna osećanja značajnih pesnika uvek su povezana sa zbivanjima i fežnjama svoga doba, i njihove težnje nisu u raskoraku sa tendencijama društvenog razviika.

Berkovič o lemakhici pesnika tačno kaže: „Može on izabrali štagod hoće, ali ne može poreći da je u svakoj rečenici njegovog lirskog izraza sadržan i njegov stav, njegov odnos prema živolu.” Reakcionarno može pevati ne samo onaj ko po hiljaditi put opeva jesenju lugu i nesrećnu ljubav, nego i onaj ko se inspiriše „SOCijalno”. Ali i Berković ostaje u predrasudi ukočenih esleta da je temalika lirike određena i večna. On govori o „ljubavi za male slvari, za pejsaž, za sliku, za ljubav” itd. Da li je to uvek bila temalika lirike? Nije li u tfeudalizmu lirika pevala o Bogu, o veri, o gresima o junačkim borbama velikaša, o dvobojima i maramicama lepih dama? Nije li romanfizam u Francuskoj najavio rat sterilnom, isušenom 'klasicizmu i izvršio prodor silovitih osećanja mladoga građanina na pragu vlasti, dok je u Memačkoj romanflizam bežao u svet feudalne prošlosti, u vilinske bajke i kapele na brdu, da bi parirao smeloj nadirućoj misli Lessinga i Herdera, snažnih preistavnika fada besnažnog građansiva? „Ljubav za sine sivari” javlja se u epohama bez velikih polresa, u epohama mirne konsolidacije vladavine jedne klase, ona je u doba učvršćivanja frgovačkog i industrijskog kapitalizma ustvari odraz ljubavi prema posedovanju slvari, prema opipavanju i upoznavanju maferije. U sumrak feudalizma, umelnici građansiva zaneseno su crlali svaku žravku koja je deo vidljivog sveta punog uživanja zabranjenog do tada kao „dolina jada” u korist feudalaca. „Ljubav za male slvari” je vezana za posedovanje slvari, kao što i malarmejski labud dolazi onda kada je pesniku mučno da gleda stvarnost za koju je kriv ako je ne osudi. Da li „socijalna cenzura” u svesti pesnika, kako fo kaže Berković, zabranjuje pesniku da opeva te „male stvari”, ili on, inspirisan jezivim a i grandioznim doživljajima ne može imali osećanja za te simpalične male sivari -— koje mahom i ne pripadaju pesniku ni onima čiji je on tumač?

Za savremenog pesnika većina slvari koje mogu da čine zadovoljstvo — tuđe su. Kad sivari budu u posedu svih ljudi, nastaće i nov odnos prema sivarima, pejsažima, slikama. Za lirskog

esnika svet će bili nepresušni izvor neoškrivenih i neslućenih lepota. | danas već Erenburg u romanu „Bez daha” i Avđejenko u romanu „Volim . . .” izražavaju dosad neslučenu a istinitu egzal-

·laciju životom, a Pasternjak, ne banalno, objektivira svoja subjektivna lirska raspoloženja, koja nisu nedosližna njegovim čitaocima.

Pesnik, t.j. umetnik reči, oblikuje kroz reči riblmički usklađene uliske i doživljaje, objektivirajući ih, i lim objektiviranim izrazom svojih subjeklivnih doživljaja uliče na psihe ostalih ljudi,