Naša stvarnost

MUZIČKI REALIZAM 159

koji nastaje iz opozicije prema građansivu i prolivu njega pod geslom: „Nemamo nikakvog programa. Politika nam je sirana. Naš zadatak je da prikažemo, ma i pomoću karikature njegove laži”. (Lunačarski). To još nije „novi realizam” koji razoškriva i pokazuje pokreltačke snage drušivenog razvoja, koji je istovremeno izraz istorijskog procesa i aktivna snaga koja određuje ili sarađuje na njegovom foku; koji stvarnosti shvala kao evoluciju i kao pokrei koji se odvija u neprekidnoj borbi suproinosfi; koji istinu vidi kao konflikt, kao borbu i kao „sutrašnji dan”. Realizam Musorgskog je socialno-humanističan. Idejno, on se najpre približava novom realizmu; metodološki, sloji na putu ka njemu. Njegovoj etici i njegovoj svesti nedostaje putovođa.

To bi bila idejna sfrana Musorgskovog realizma. Njegov mu-– zičkih jezik proizišao je iz njegovog idejnog stava.

Prva scena čelvriog čina „Borisa” (scena sa narodom), olkriva nam osobine fog muzičkog jezika. Epizodu osvete bojaru izrazio je Musorgski neobično uprošćenim sreisivima. Čiltavih 14 laktova u orkestru se uporno ponavlja jedan isti ton (a), koji služi kao fonalna baza naizmeničnim upadicama fenora i basova: „Ovamo s njim! Na panj laj melnile ga! Da fu!” (T.) „Al vika! ne sme on, da gušicu bojarsku ne pokvari. Maramče daj!” (B.) „Pa, braćo, zar počast bojaru da ne odamo?” (T.) „Ne! Kakva počasti (B.) — Taj melodski rečilativ prati u oktavi orkestar. Dakle školski primer homofonije. Nikakvih polifonih zapleta! Nikakvih konirapunktskih komplikacija! Nikakvih insfrumenfalnih efekata koji bi mogli da odvrafe pažnju slušaoca od feksta. Odmah zafim ženski hor podeljen u soprane i altove ritmički identično peva: „To ne ide! Borisov vojvoda je brate.” Onda produžuju basovi sa fenorima, kao na počešku, svoje naizmenične upadlice: „Boris carski tron ko lopov uze” . . . ifd., gofovo konsekvenino oslonjeni na istovelnu muziku u orkestru. Ukoliko se zaplet dramskije odvija, utoliko dinamika u orkestru raste ali nipošto preko granica izrazite homofonije. Sledeća pojava, dolazak „bezazlenog”, muzički je Takođe uzor jednoslavnosfi. Melodija koja izražava reči: „Mesec sija a mačak cvili . . .” zastupljena je i u orkesiru. Mirne rifmičke osmine diskretno su udvojene u paralelnim sekstama sa delimičnim olsfupanjima u suproinom pravcu od kretanja melodije, ali bez karakterističnih melodiskih skokova koji bi remefili spokojni tok izlaganja teksta.

Treća pojava Varlaama i Misaila naročilo je u tom smislu karakteristična. Orkestarska radnja svedena je i fu na jedan fon (ef)

saca. Polrebno je dakle razlikovati ideološko uverenje umelnika (koje može biti napredno ili reakcionarno) od sfvaralačke melode (koja ne mora uvek bili — i česlo nije — u skladu sa umelnikovim „welfanschaungom”). Kod klasičnog građanskog realizma Lunačarski oškriva baš faj nesklad — i u tome smislu freba razumeli ovu njegovu formulciju.