Naša stvarnost

LJUDI-DOGAĐAJI—- KNJIGE

DVE ZNAČAJNE PREMIJERE

„Pokojnik od Branislava Mužšića; „U logoru” od Miroslava Krleže.

Građanski pisci kod nas obilaze probleme naše muine stvarnosti, ili ako im priđu, obrade ih površno i neozbiljno. Ova krupna i opravdana zamerka padala je i na rad popularnog komediografa Branislava Nušića sve do njegovog poslednjeg komada. Nušićev pozorišni rad je zaista u jačoj meri poslednjih godina sve više dobijao karakter površne lakrdije, s jasno izraženim ciljem da komičnim vodviljskim zaplefima, lakim vicom i šaljivim karikaturama fipova iz sredine što zabavnije uveseli i razgali blagonaklonu i zahvalnu pozorišnu publiku.

iščezavala je već u zaborav fizionomija onog Nušića iz prošlog veka, koji nije bio ravnodušan prema događajima svoga vremena, borca koji je dugim zafvorom platio salirične aluzije u jednoj pesmi i kroz komedije kao šlo su „Narodni poslanik” i „Sumnjivo lice” izvrgnuo ruglu reakciju, zlo slanje fadašnjih prilika, problematičnost izbora i izbornih metoda, nasilje vlasti, opskurne i korupltivne mefode režima. izgledalo je da će Nušić završiti svoj književni rad, zabavljajući se pod stare dane vešlinom u pravljenju burno smešnih komičnih zapleta, dokazivanjem da produklivnost njegovog duha, ni u poznim godinama nije presahla.

Međufim, baš onda kada smo s punim pravom bili ubeđeni da Nušić daleko izostaje iza duha i pofreba svoga vremena, prijalno nas je iznenadio vitalnošću svoga falenla, savesnošću i safirično kritičkim stavom u „Pokojniku”. Tu je zablistao Nušić iz mladih dana, progovorivši neočekivano ozbiljno i sumorno o problemima današnjice, o nakaradi naše drušivene sivarnosti. Stari pisac, počašćen u našoj sredini najvećom popularnoošću, uveseljavajući publiku smehom kafanskim, udobno familijarnim, smehom vickaslog razbibrige u zapelljanoj situaciji u kojoj se ličnosti nestfašno poigravaju jedna s drugom i u čijem su raspletu „i vuci siti, i ovce na broju”, pokazao je najednom, iznenađenoj publici, zamračeno i snuždeno lice. U borama fog lica kao da je bilo ispisano da se ne može više lerali šega sa društvenim zločinima, da je nakarada stvarnosti foliko čudovišna da i on mora svoju čašu meda preliti čašom gorčine savest. Ovo dublje čovečno lice starog pisca, faj njegov moralni stav pred sfvarnošću, savesnosi pred problemima vremena, oduševljeno su pozdravljeni od one publike koja od pozorišne umelinosli očekuje ozbiljno i istiniflo fumačenje današnjice.

Nušić se poslužio za građu ove komedije molivom Tolstojevog „Živog leša”. Razočarani suprug odlufao je krišom u svef, a kod kuće su sahranili jednog samoubicu za koga su u zabludi verovali da je on. „Pokojnik” se posle dužeg vremena vraća kući i nalazi da su mu beskrupulozni naslednici, služeći se lažju i prevarom ugrabili imovinu i njegove naučne radove. Vrednos komada je u fome šlo jasno pokazuje kakvim sresfvima se do-