Naša stvarnost

180 LJUDI! — DOGAĐAJI —- KNJIGE

narodnog pozorišla čije spuštanje je i ovde pokazalo negalivnog dejsiva, da je prikaz ovog komada dat s više srca, nerava, dramskog izrazai sugeslije u pozorištu u Osijeku. Igra u Osijeku bila je nošena 'silovifijom, neposrednijom i ubedljivijom osećajnošću. Naročiio je olfskakala po lepoli izraza, senzibilnosli i po femperameninijem iskazivanju unuirašnjih doživljavanja Horvalove kaltasfrofe igra mladog faleniovanog osiječkog glumca g. Veljka Maričića. Takođe je bilo mnogc više izraza infeleklualne zreline, moralne pribranosi i plemenite prijateljske požrivovanoslfi u osfečkom fumačenju Gregora. Trupi u Osijeku je bolje polazilo za rukom i karakterisanje ličnosti iz zagrebačke sredine, kao šlo joj je prirodnije i skladnije pristajala ona velika mešavina konverzacije s nemačkim jezikom koji su beogradski prikazivači savlađivali s vidnim naporom i nalezanjem.

lako je režija gosla g. Cankova bila ozbiljna i studiozna, nije uspela da dovoljno razvije unufrašnje snage koje daju ovoj drami veoma jake emocije i ekspresije. Ubedljivosti dramskog izraza mnogo je smefala pogrešna podela uloga, kao i sfil režiskog rešenja. G. Cankov se u režiskom rešenju prikaza ove drame služio i klasičnim uzorom. Tamo gde je dramska rečitosh bujno i eksplozivno izbijala iz srca, polazilo se i putevima koji vode pafosu, recilaciji i reforici. Na momente bilo je i hamlefovske poze u igri g. M. Miloševića, kao i verbalne dikcije koja je zaklanjala put neposrednom iskazu osećanja. Kliše ritera klasike s frazom i u gesfu, oduzelo je ulozi Gregora (g. Dragufinovića) njeno pravo meslo i značenje u drami, A koliko je bilo klasične podloge u realisličkom radu režije pokazalo se naročilo u raporlu vesnika s bojišta u frećem činu. Dolazak, stav, govor, nosili su patefiku kobnog glasnika iz herojske drame.

Lokalna boja komada morala je biti onako prilično sfrana režiji g. Cankova i bila je krupna i neoprosliva greška uprave što je meslo jednog od naših poznalih redifelja koji su već dokazali svoje poznavanje Krležine problematike i Krležinih ličnosti u uspelim režijama njegovih dela. dovela stranca koji pored fruda, volje, spreme, nije mogao da se uživi u njemu sfranu almosferu i koji je zalo morao da podbaci. U prikazu Pube (g. Slarčić) bilo je više barskog žigoloa nego agramerskog plemsiva, u igri g. Živanovića više balkanske surovosfi, nego brufalnosii ausiriskog olicira,a pripovedanje slražara (g. D. Radenković) kraj vešala u drugom činu promašilo je sasvim i u lokalnom ilusfrovanju i u dramskom efeklu. To pripovedanje imalo je neugodne mešavine kajkavskog i šlfokavskog dijalekfa s raznim . akcenfima među kojima je dominirao vojvođanski, pored foga što nije bilo sočno, sveže, priprosto i prostosrdačno. Za sil režiskog rešenja prikaza ove drame karakterističan je završetak prvog čina kada je redišelj mimo feksta doveo na scenu osuđenu slaricu da bezglasno, kršeći ruke, preklinje za milost Horvata. Ta pozorišna palelika pokazuje da je redifelj na drami više radio spoljnim feaferskim efektima, poliskujući fime sušlinu drame koja je sva u unufrašnjoj konvulziji, grču, u refleksu monslruma rata na ljudsku psihu.

G. M. Milošević je hleo da bude blizak koncepciji Krleže koji je zamislio Horvata kao „blijedo, obrijano lice od dvadeset i dvije godine, s mekanim ženskim glasom”, lice koje „djeluje fragilno kao djevojka”. On je zaista bio takav mekušni i bledoliki romanfik i idealista, ali bez uvek pofrebne dubine zahvata u izražavanju subjekfivnog sloma, bez ubedljivog iskazivanja