Naša stvarnost

4 MIKA AVRAMOVIĆ

tuđoj želji ili naredbi. A za fakav rad prvi je uslov pristanak onih koji čine radnu zajednicu. Nema li ovoga pristanka, nema zajedničkoga rada. Skrećem pažnju da ja ovde ne pominjem pridev slobodan, već samo imenicu pristanak. To činim namerno, jer se zajednički rad preduzima uvek po nekoj zajedničkoj polrebi, usled nekoga pritiska; preduzima se što neki važan inferes nagoni više ljudi da pristupe zajedničkim naporima, a gde takvi pritisci i potrebe postoje, gde se pristanak daje što mora da se da, tu se o pojmu slobode mora drukčije misliti i govoriti nego kada se govori o slobodi jednoga čoveka ili više ljudi: da zajednički igraju ili pevaju, ili čine drugo što, šio ne poliče niodkakve spoljne prinude niti polrebe. Zajednički rad ne čini se iz takvih pobuda; njegovi molivi dolaze spolja i ne zavise od pojedinaca ni njihov dolazak ni njihovo dejstvo. Stoga ni reči „slobodan pristanak” nema mesfa u zajedničkom radu kada se njoj daje vulgaran smisao. Pristanak ovde znači samo da nije niko primoran da zajednički radi, ne i da je on sam po svojoj volji prišao zajedničkome radu. Dešava se, doduše, i fo da pojedinac — iako na očiglednu svoju štetu — neće da pristupi zadovoljenju neke svoje potrebe koja se samo zajedničkim naporima može zadovoljiti; ali ko bi takav slučaj objašnjavao slobodom ili slobodnom voljom fakvoga upornika!

Drugi uslov — iz reda prvih uslova — zajedničkoga rada jeste da postoji mogućnost da se fako raditi može. Na primer: za sve vreme ropsiva nije bio mogućan zajednički rad, u smislu u kome se on ovde razume. Ima nekoliko primera u istoriji koji pokazuju da je bilo i fo mogućno. To je primer koji pokazuje zakonik kralja Hamurabija i primer koji pokazuju collegia u starom Rimu. Ali su tu primeri ograničeni samo na onaj deo građana koji nisu bili robovi i koji nisu mogli dopasti u stanje robova. Za vreme meropašliva nije fakođe bilo zajedničkih radova. Pa i za sve vreme od šesnaestoga do kraja osamnaestoga veka nije dopuštano — ni u jednoj tadašnjoj evropskoj državi — da se slvaraju zajednice ma za kakvu bilo vrstu zajedničkoga rada. U Srbiji je vlast nerado gledala na fakve zajednice još i u početku devefnaestoga veka. Razume se da u fakvim prilikama nema uslova za zajednički rad. Ranije nije ni bilo mnogo moliva za njega, fe se šteta nije foliko mnogo osećala. Ali danas, kada je fih moliva mnogo u svakoj ljudskoj grupi, štete bi bile i vrlo velike i vrlo česte. Stoga danas malo ima zemalja, gde zajednički rad ne nailazi na povoljan uslov da može da se vrši i fo su mahom one zemlje, gde su i inače molivi za zajednički rad još slabi. si

Treći uslov fiče se poglavifo ljudi, njihovoga socijalnoga i ličnoga slava, jer je fo važan momena} u slvari zajedničkoga rada. Pre svega ne oseća pofrebe za zajedničkim radom koji može sam sve svoje poslove da svršava. Istina da je takvih malo, - ali ih ima. Oni se ne interesuju za ovakve zajednice, ponajčešće ih izbegavaju. Stoga za njih ovo pitanje nema vrednosti, oni qa