Naša stvarnost

BUGARSKA NAPREDNA LITERATURA 105

svojim novelama slika naš seoski život, »Baram{ili i cipele« i »U potrazi za srećom«, — dve zbirke pripovedaka Armanda Baruha, jednog isto tako talentovanog i nadobudnog pripovedača, koji u svojoj drugoj knjizi postavlja neke vrlo interesanine probleme u vezi sa slikanjem živofa svesnog radništva; Pavla Vežinova, pisca isto tako ftalentovano pisanih novela, koji je bio vrlo cenjen i mnogo hrabren, ali koji i do dandanas nije uspeo da razmahne svoje pesničke snage. Sa nizom novela i pripovedaka pojavili su se isto tako: Ivan Veljov, Bamen Parali, Br. Velkov, Taso Primo, Marija Grubešlieva, VI. Harizanov, Andrej Guljaški, i neki od saradnika humorističkog nedeljnika »Horovod« (G. Čavdarov, Br. Grigorov, Niči Sever, Benadov Niben i dr.). Savršeno samostojno sžrči u celoj bugarskoj literaturi figura Svefoslava Minkova, koji se svojim poslednjim delima ({»>»Priče u taraležovoj koži«, »Madrid gori«, i »>Druga Amerika) istakao kao najsmeliji, najoriginalniji i najveći naš savremeni napredni satiričar, — što mu, međužim, ne smefa da piše i u reakcionarnim listovima i da se u ličnom životu odlikuje ne foliko kao borac, koliko kao veoma jak individualista i politički skeptik svoje vrste.

'Sve ovo svedoči da je naša napredna beletristika već pošla pravilnim putem svoga uspona, — a što se još uvek nije razmahnula čitavom svojom snagom, što još uvek nije dobila ono priznanje i onaj uticaj što ga je imala i danas ga ima beleiristika Baravelova, Bojeva, Vazova, Aleka Eonstanfinova, Strašimirova i Jordana Jovkova, krivica nije samo do nje, već i do naše napredne književne kritike, koja je mnogo izostala, kako u kvanžijafivnom, fako i u kvalitativnom pogledu. -

Činjenica je da tako značajna dela, kao što su »Proboj« Erste Beleva i pripovetke Ljudmila Stojanova, Svetoslava Minkova i dr., i do dandans nisu postala predmet širih književno-kritičkih studija i ocena, kako sa strane njihovog idejnog sadzžaja, tako isto i sa strane njihove umežiničke forme. Uopšte uzevši, naša napredna kritika još uvek se nije oslobodila svoje grube publicističke tendencioznosti, koja često puža prelazi u vulgarni sociologizam. Ona se još uvek vrlo malo zanima specifičnom umetničkom sfranom dela ili, kao što je govorio Gorki za takve slučajeve, naša kritika kako-fako pomaže našim piscima ukoliko se tiče njihove političke i ideološke pismenosti, ali im ona ne pomaže ili vrlo malo pomaže u pogledu književne pismenosti. A svi današnji uslovi i zadaci su žfakvi, da književno nepismeni aulor ne može pravilno i do kraja odgovoriti svojoj naprednoj književničkoj ulozi, pa makoliko, inače, bio politički i ideološki izgrađen. Politička i ideološka pismenost uvek je bila i ostaje ono osnovno, Tukovodeće, ali ona ne iscrpljuje zadatak umefnosti. A kad ona dođe i u sukob sa književnom pismenošću, može da dovede i do ćorsokaka i pravih književnih kriza. U ovom pogledu je, naime, naša dosadašnja napredna kritika mnogo izostala, ne isključujući tu ni kritiku Georgi Bakalova, inače jednog od naših najplodnijih i najpopularnijih knjišževnih isforičara i kritičara.