Nova Evropa

студената. У Београду је сразмерно још више неопредељених студената него у Загребу: од преко 4000 академаца, партијски клубови, радикални и демократски, броје 200 односно 220 чланова, а републикански 100 чланова, док у самом »Побратимству« (заједнички) има 1800, а у »Фонду га потпомагање сиромашних студената« — 83000 чланова. Кад се овамо рачунају и комунисте, којих има и у Беотраду и у Загребу, број неопредељених остаје још увек врло велик, и износи у најмању руку преко половине од свих уписаних студената. На питање, како треба тумачити ову појаву, навођени су равни разлози. Поред извесног броја академских грађана који се уопште интересују само за свој предмет, те никако не улазе у академска удружења а још мање у политичке клубове — појава која је позната на свима универзитетима, — и поред студената који су само »номинално« уписани на универзитет а стварно раде друге послове (што је у данашњим нашим приликама донекле разумљиво), или чак ни не живе у месту где је свеучилиште. поред једно 10—15% таких студената, — истичу неутрални академци као главни разлог својој неопредељености, незадовољство данашњим стањем и радом наших политичких странака, поглавито услед њихове искључивости и корупције. Очигледно је, да велик део ових неутралних студената, спада међу иначе најактивније раднике на сваком студентском покрету, да живо и с великим интересовањем прати све што се дешава у јавном животу, и да стоји на врло напредном гледишту у погледу рада који се има вршити у блиској будућности, Међу овим неутралним активним студентима има их који врло речито исповедају, да универзитетски омладинци треба да учествују у јавном животу своје земљеали само као нацијонални радници у ширем смислу а не опредељени и организовани у страначке клубове; али их има још више, који би одмах и радо приступили организацији и подвртли се партајској дисциплини, »определили се«, кад би само постојала странка чији би програм одговарао њиховим напредним идејама и био, по њихову схватању, савременији од програма данашњих наших странака.

Треба, међутим, одмах нагласити, да и сви партијски студентски клубови, у односу према својим странкама, стоје на напреднијем ступњу и исповедају донекле радикалнија начела. Неки представници студентских клубова ово И сами истичу. Има чак, у дагребу, организован партијски клуб међу студентима (»Сељачка демократија«), који нема везе ни са којом старијом странком, јер је својим напредним начелима оставио све остале за собом. Иначе, постоје неке разлике између Загреба и Београда у погледу правца којим је академска омладина измакла унапред од својих старијих: У Београду се овај правац креће више у лево социјално, тојест сви се партијски клубови — као уосталом и активни неутралци — приближују више мање комунистима; док је у Загребу мерило за напредност начела више однос у питању народног јединства. Ови клубови у Београду стоје, например, у питању аграрне реформе на ра-