Nova Evropa
вановић-уметник поново саставља исецирана човека: иди, живи такав какав си, сви смо таки, живот је такав; ма коме се смејали, себи се смејемо, ма кота кудили, себе кудимо.
Ето такви су ти уметници-научници који ствари виде на метафивичком њихову извору, који идеје осећају топле и оритиналне. То су ти људи који разум и душу ни једног трена не деле, јер знају да тамо, на дну стваралачких сната живота и природе, да је тамо све сродно и блиско, и да се тек после, у конкретном свом раз-
вићу и протурању, ствари равмичу и отуђују. и Умећем на овом месту један пасус из „Масћамеш ја:
„Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе — не само умом већ свом душом — уживе у један морални идеал и да стално трепте једном великом надчовечанском емоцијом“.
Скрећем пажњу на реченицу која је рођена сестра оној Поенкареовој. Умом и душом се уживети у морални идеал; надчовечан-= ском емоцијом да, трепте и ум и душа.
„Савонароливу моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је више или мање сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници Фра Бартоломео, дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело, били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, — и никада се неће моћи звати колико је у своје фреске у Сикстинској капели Микел Анџело унео Савонаролине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његова хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Марсилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала ва глави, кад је слушао фратра... Најзад политичари, као Карло УШ и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико што измиче њиховој политичкој моћи; да се у њему крије једна невидљива снгга, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.
Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао нарочитог утипаја. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао... У „Владаоду“ он објашњује да је Савонарола пропао стога што је био „ненаоружан пророк“. Успевају само они реформатори који су у стању да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј, и Ромул, који шире нове идеје, идући на челу једне војске, као „пророци наоружани“. Савонарола је ишао напред голорук: дејствовао само речју; хтео да се држи оном вером коју је људима уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче.
Ове рефлексије, саме по себи, нису нетачне, али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља, кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара. А посматрати Савонаролу с чисто политичког гледишта, значи бити слеп за оно што је главно код њега, за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позиви није био да постане диктатор Флорентинске републике. Његов је прави
61