Nova Evropa

Поповића или: између стила покојног Јована Скерлића и стила т. Ол. Јовановића који носи у себи више предака, а који више школе; или: флуидност логике и такт у стилу г, Павла Поповића; или: Мостар и раскош у стилу г. Јована Дучића, итд. итд.

Већ тих неколико примера довољно истичу тешкоћу у прилажењу обимностима код општих питања, и довољно истичу смелост у третирању код специјалних питања. Тим пре, што ја чврсто верујем да сама суштина и права снага неке ретке и велике појаве остају увек сакривене,

Београдски стил не каже да ли се родио у некој оштрој команди Црнота Ђорђа, или у некој спекулативној досетљивости Обреновића Милоша, или у некој епиграматичној мудрости Карапића Вука. Г. Б. Поповић не каже како над једном лирском песмом смисли аксиом и пророштво. Г. Јован Дучић неће никада рећи кад се растао од Мостара, као што славуј никада неће рећи за ким плаче кад онако чаробно пева. Орао не каже како лети, виолина не каже како свира, дуга не каже како се, бела и сребрна, распадне у седам боја. Г. Сл. Јовановић, најзад, неће да каже како пише.

Ови ти феномени, све те појаве захватају у толике области стваралачких енергија, тајни и духа, да испитивање и контрола малаксавају и уклањају се, а остају, пред природним појавама. занос и дивљење а пред појавама људског духа, остаје осећање да су те појаве такође мистерије, и то мистерије не само једне душе.

Да, особити товор једног човека, особити стид једног човека, за мене бар, пре свију других појава значи сложен симбол, значи читаву процесију душа.

Јапанац један, пре доста година, казивао ми је да се код њих језик људи разликује од језика жена, Мени се то учинило смешно Али Јапанац је остао озбиљан и рекао: како би и могао језик жена и језик људи бити сасвим једнак, кад су душе у језику људи друге, а душе у језику жена опет друге.

И толико сам онда више противна да се и београдском стилу. дакле стилу KO HM пише и говори данас наука и књижевност целог народа, да се том стилу у једном човеку даде отац, у једном времену даде колевка, у једном прелому даде клица, или како је већ обичај по историјама књижевности понижавати пред поколењима постанак најгигантскијих творевина. Исто сам тако противна претпоставци да стил г. Ол. Јовановића истичем као јединку, као стил над стиловима у данашњем нашем излагању мисли, Не. Ја стојим на становишту да у једном колико толико развијеном и дорађеном стилу, стилу епохе или стилу појединца, хуји цела рапсодија једног народа. О тим, наравно. да инертне елементе, у току времена, ме ханизам еволуције мрви, ништи и избацује.

_ Говорити о стилу, дакле, значи товорити о психи, филозофији, карактеру, и истори:и целога, народа. Али како су код нас и психа и филозофија и карактер и историја још у јеку форми-

127