Nova Evropa

чувани су њихови оритинални одговори и извјештаји влади: међу овима је нађено и једно писмо Гундулићево — једини њетов аутотраф што нам се сачувао! Опецијално за културне, социјалне И економске прилике старога Дубровника и цијеле његове области, а донекле и сусједних крајева, од велике су важности тестаменти (98 књите од 1282 па даље), па серија О:уегза сапсе агјае (разне мање расправе) са 235 књига, и атштепгба (тужбе) са 342 књиге, — али и то треба да се већим дијелом Тек проучи. Остале мање или мање важне серије нећу ни спомињати.

Има дакле у дубровачком архиву јоти посла ва неколико кољена, хисторичара, само им треба дати могућност да могу у њему радити. Од 1914 архив је нажалост затворен, па се није још отворио. премда, су богу хвала двије године да га је ослобођена и уједињена домовина преузела. Истина, наше је министарство овога маја било одредило за архивара једног професора Дубровчанина који службује-у Шибенику, али му наши шрекоморски пријатељи нијесу дали да иде на своје мјесто, Чујемо међутим, да је сад, ових дана именован други један Дубровчанин за архивара. Иначе, именовањем архивара ствар не би била свршена, јер треба да се архив уреди прије неголи ће се моћи у њему радити. Кад је наиме букнуо свјетски рат, Аустријанци су важнији и већи дио спаковали у сандуке и послали у штајерски Градац, а што је у Дубровнику остало. то се опет спако. вало у друге сандуке и пренијело у опћинску палачу. када се је кнежевески двор хтио да приреди као стан регентов. Прва је брига нас Дубровчана дакле била да наш архив опет дође на своје мјесто, к да се у њ врати што су Аустријанци из њега однијели, па сам зато и ја. кад сам био лани у Биограду, товорио о томе с тадашњим министром просвјете (г. ЈБубом Давидовићем), који је одмах врло радо пристао да. се ово што прије изврши, те у ту сврху дао мени налог и пуномоћ да од аустријске владе затражим све што је из наших приморских архива однесено у Аустрију. па да вратим на своје мјесто. Послије дутог расправљања (при чему су ми врло успјешно поматали наше посланство и наша комисија за ликвидацију у Бечу; а одматали они исти прекоморски пријатељи, који су тврдили да је Дубровник »спорно земљиште«), аустријска је влада пристала на то да преда онај дио архива што је 1914 пренесен у Градац, али тада није никако хтјела да враћа повеље што су из архива однесене у Беч у првој половици прошлога вијека. И тако се архив у априлу ове године вратио на своје старо мјесто, и ја сам га, уз пријатељску помоћ г. каноника Дум А. Лиепопили и проф. И. Синдика. донекле и уредио за оно кратко вријеме што сам могао да останем у Дубровнику; ствар није била лака; јер није било никаква инвентара ни каталога, нити се могло знати што се налази у сваком сандуку. Еле, и тај је посао свршен, а сада ће архив коначно уредити и тако учинити приступачним људима од науке.

___ Међутим је наше министарство спољашњих посала, пошто је потписан с Аустријом Сенжерменски мир, послало у Беч комнсију

222