Nova Evropa

лиризма имала је да се утврди на сасвим други начин него чистота. Бранкова језика. Ђура Даничић био је способнији него ико да ову последњу оцени, али, поред све своје филолошке учености, ов не би био у стању претресати наше лиричаре на онај начин на. који је то Недић чинио. Ово изгледа, данас, и сувише јасно, али, у своје време, Недић је морао водити читаву борбу, да би књижевну критику оцепио од филологије и извојевао јој право на самосталан живот.

10.

Почетком 1894, Павле Маринковић покренуо је политички лист »Ред«, за који је рекао да ће бити »уређиван у духу консервативном«, Недић је одмах писао Маринковићу да се радује појави једног консервативнот листа, јер је, по његову мишљењу, сва наша несрећа долазила отуда што нисмо имали правих традиција »ни у школи, ни у књижевности«. Ми једнако јуремо за оним што је ново, и не видимо да правилно, органско развијање претпоставља »слатање нових тековина на раније«.

Недић је сматрао себе за, консервативца. Васпитан у Немачкој, он се вратио у Орбију с врло мало либерализма, а још мање демократизма, Његово су најближе друштво били напредњаци, и он је примио доста од њихове интелектуалне надмености према пуку и томили. ЈЉубитељ романтичнога и сентименталнога, он је осећао поезију старих добрих времена, која, баш због тога што се гледају у историјској преспективи, изгледају живописна и наивна, — забављају нашу машту и доводе нас у тихо елегично расположење, Као Лаза Лазаревић, тако је и Недић волео наш стари патриархални живот. Први наши нараштаји који су се школовали на страни и познали запад, били су успели да само у пола прекину са патрниархалном средином у којој су поникли. Западњаци умом, они су срцем остајали везани за патриархални живот, н осећали за њиме као неку чежњу. То усхићавање за старим добрим временима и за патриархалним животом било је главно обележје Недићева консерватизма. у

Ја сам се повнао с Недићем тек тада када је »Ред« покренут. Ја сам био сарадник тога листа као и Недић, и то нас је довело у Безу једнога с другим. Када сам први пут ушао у његову собу, видео сам га заваљена, на дивану, — он је, као болесник, увек седео на дивану а не на, столици, — и ув тај диван био је привучен један сто с књитама и хартијама у највећем нереду. Недић је био у раскопчану капуту, без прсника, без крагна и кравате, болеснички блед и мученички мршав, — на први поглед, једна физиономија руског нихилиста, са разбарушеном косом, реавом брадом, испупченим јагодицама и кромпирастим носом. Први је утисак био мучан, као кад се човек нађе крај болесничке постеље.

Али утисак је тај пролазио брзо. Поред све своје болести, Недић је имао скоро младићску живост погледа и хитрину покрета.

354