Nova Evropa

Шекспировом ширином и рељефом, а, са Сервантесовим сувим хумором. Филдинт је био један од најачих темперамената енглеске књижевности, опомињао на стару »веселу Ентлеску« пре пуританске револуције, која је имала у себи нечега Фалстафовског, била пуна доброг здавља и духовне ведрине, и скоро сасвим лишена моралног стида. Сва та сангвинична бујност била је код Филдинга ублажена, и умерена просветитељском филозофијом ХУШ века, и није изтледала онако распасана и брутална као код Шекспирових савременика. Та смеса примитивности и цивилизације, бујних страсти и мудре разумности, изгледала је Недићу главна и најбоља одлика целе ентлеске књижевности.

Стерн је био спојна тачка између прве и друге половине ХУП века, између доба. Волтерова, цинички интелектуалног, и доба Русовљева, сањалачки осећајнот. Стерн је био сентименталан, али на ироничан начин, — у исто време, и нежан и развратан, — лак на суви и опет зато са нечим сувим и себичним у свом карактеру. Недић, који је био врло интелитентан, а волео сентименталисање, морао је уживати у оваквој једној осећајности на интелектуално ироничној основи, као сви они који воле мекше осећаје, а боје се да не изгледају смешни.

Гибон је био велики историјописац по томе што је неколико векова. пропадања, римске царевине умео да збије у једну добро распоређену и панорамски претледну нарацију, у којој стил није губио ниједног тренутка своју лаку и пријатну течност. Недић је много држао на лотички склоп књижевних састава, и дивио се Гибоновој историји, тде је логички склоп био добио монументалне размере. Поред Гибона писца има и Гибон човек, који није мање интересантан : један скептик и егоист, али лепо васпитан и добро уравнотежен, са једним углађеним цинизмом и потуљеном иронијом, Али Недић је обраћао пажњу само на Гибона писца, а не на Гибона човека.

После ова три писца од којих је свакога у његовој врсти стављао на прво место, Недић се највише интересовао за Свифта, доктора Џонсона и Карлајла. На први потлед може изгледати чудновато да се Џонатан Овифт налази међу Недићевим књижевним симпатијама, Дивљина Свифтове сатире, беснило њетове мржње, његова патолошка гадљивост према човеку и свему што је људско, грозотни реализам његових мизантропских снова и алегорија, који опомиње на, једног Дантеа, безбожног и прозаичног, све су то биле ствари које су мало одговарале Недићеву укусу. И, у истини, те се ствари нису ни допадале Недићу, бар не на првом месту. Он је код Свифта ценио поглавито писца, — ценио његов крепак идиоматичан језик, његов прост популаран стил, његову вештину да са речником обичног човека буде речит и изразит. И ако противник филолога и филолошке критике, Недић је имао осећање језика, волео писце чији је језик, у књижевном облику, задржао сву свежину и једрину народног говора. Он је замерао филолозима

457