Nova Evropa

0 својој величини и неопходној важности. И ја сам осетио Бол Стварања, ту вечну загонетну неповнаницу, тог самртнот анђела слике, песме и мелодије. Али једно је и једно остаје заувек питање: Имали дубока, права и искрена Бол да роди ЛешотуилирРугобуг =

У сивим просторијама Уметничкога Павиљона преливају се каотично све силе мутних и мочварних боја, из дна душе исцеђених тонова и нијанса, и из дна живота сабраних линија, извијених у очајним спиралама што јецају и вриште као жртве неких потајних али грозних мука. Нећу да дирам ни у чије уметничко »Вјерују«, али ко је са тихим складом у души шрошао кроз ову нововеку мучеоницу линија и тонова, кроз овај сурово разгаљени инферно мотућих и немогућих наказва, морао је осетити и признати да је Лепота, она. чиста Лепота, умрла. Они пејсажи тмурни су и пјани, — из њих одише тешки задах вина, дима, и зноја подземних крчама, — Христос се не равликује нимало од рајбојника. На портретима имаде болесних, криминалних типова.

Тамо влада Ругоба, апсолутна Ругоба. Она је, додуше, очајна, и, можда, само пролавна; њу и нису родили они млади уметници, већ страшно и попут Усуда неумољиво »Данас«. Метафизички је она, кажу, исто што и Лепота, — само облик, пролазна форма.

Али за наша чула Ругоба остаје Ругоба !

Све форме изобличиле се и постале ружне, све говори о некој страшној, несхватљиво страшној катастрофи Лепоте, Чују се речи и позивања на ауторитете : Сехаппе, Van Gogh. То је сасвим сувишно и недоследно. На једној страни, апсолутна негација свакога уметничкога ауторитета, на другој страни позивање на нове узоре. Узори су споредно, и они нарушавају принцип уметничке слободе и индивидуалности стварања, Нека свако пројицира уметничке доживљаје кров своју душу, али нека, пази да пројекције не буду Рутоба, — јер и То је онда боја његове душе.

Видио сам тек једну душу, из које је, као из тмастих и оловних облака, продиро сјај сунчева светла обасјавајући мале кућице што су блистале у калејдоскопу дутгиних боја. Они мали шарени мозаици ведрих боја делују одиста као пројекције једне душе која. је — трагајући за нечим у својој тихој чежњи — осетила и нашла Лепоту. Она, је била једино уточиште у ономе мору бурних и изобличених тонова, линија и форама.

Доста, је већ буре, доста је хистеричних живаца и напетих мозгова, доста Не ломатања, и равбацивања, — доста је Ругобе! Она не сме постати апсолутном владарицом, јер онда мора да пропадне и да изгине Јепота и Хармонија, — а то значи смрт уметности, смрт GOBIE UB) |

Славко Батушић.

468