Nova Evropa

је над погибијама и неуспесима српске војске, али увек одушевљавао и храбрио на устрајност и борбу. Опћенито узето, стари банатски либерали, — а то је био мален број српске интелигенције који се раније окупљао око новосадског »Браника« и ПолитаДесанчића — понео се у овим ратним годинама добро, и још је тада исповедао и проповедао народно јединство и слогу Срба и Хрвата. Још су ми увек живо у памети, сада већ покојни, стари и познати панчевачки књижари и родољуби, браћа Каменко и Паја Јовановићи, којега последњег Маџари болесна ни уз нај већу новчану кауцију не хтедоше оставити да се у слободи лечи, већ га на амбулантским колима допратише у затвор. Ти су људи провели цео свој живот у борби с Маџарима, па су и у Араду мирно подносили своју судбину. Исто тако и некоји од њихових млађих пријатеља, међу којима и пречасни отац Душан Радуловић, угледни свештеник и велики родољуб. Они су одржавали расположење међу интелигенцијом и везу с народом. Од радикалних првака, једини представник у Араду био је покојни Др. Стеван Јовановић, из Панчева. Његови другови (Др. Олавко Милетић, Др. Мита Мушицки, итд.) — чудним случајем — остадоше код куће; но место њих био је ту Пера Милорадовић, вешт и овде као свуда, који се брзо снашао у ситуацији те побринуо набрзо за адвоката у особи Дра Немешија, »доброг пријатеља, грофа. Тисе« (он је тада био народни посланик у пештанском сабору), који нам је нудио за скупе новце своје »експенс-ноте« и обећавао скору слободу!

Арадска је тврђава била наша Албанија. У њој је требало подносити и прегарати, јер је то била једина прилика, где су банатски Срби могли да покажу страдалници Србији — бар у незнатној мери — да и они пате за њу. На Арад је тада гледао цес свет, упирало је у њ погледе цело Југословенство, и он је требао да репрезентује борбу за данас остварене народне идеале. Он је требао да представља барикаду банатских Срба, из чијих је костију имало да никне наше ослобођење, он је требао да буде једна етапа нашег јединства. То, нажалост, Арад није био. А да то није ни могао сити, доказује најбоље данашње држање већине банатског народа, која још увек не зна управо зашто се ишло у Арад, и која још увек не разуме идеју за коју смо се борили. Та већина заступа. сепаратизам, и противница, је Југословенства, као што је пре рата још увек несвесна била свота народног задатка. Одвише је мало Банаћана, и уопште Војвођана, било интернирано у Араду.

М. Томандл.