Nova Evropa

na Kriu, tom »otoku smrfi«, njegov bi opis pakla bio, možda, još strašniji,

A ova čudna bića podnose sve to u tišini, Nigde krika ni jauka, niti tužbe, niti uzdaha. Koliko veličine u ovakoj patnji! Patnja je, za njih, kao neka sveta obaveza, nova počast, Sve do u smrt oni su stojici, blagi, i blagodarni, U isti čas dok ovako mislim, vidim jednog bolesnika, gde, primajući od francuske bolničarke zalogaj naranče, polaže pobožno celov na njenu ruku, i upirući u nju umiruće oči kliče: »Vive la France«, Dva sata kasnije izdahnuo je. Hoće li Srbija skoro imati svog pesnika, da opeva lepotu njene гђе...

=

Oni ništa ne ištu, i ništa im se ne pruža, Kad umiru, nemaju ni groba ni krsta na kojem bi im ime bilo napisano. Ne sahranjuju ih, Previše ih je, kažu, i zemlja je puna kreča, i nema dosta vremena da se kopaju jame, Po 150—200 ih dnevno natrpaju u jednu strahovitu barku, sa isto tolikim brojem velikih kamenova, Које im vežu za noge, pa ih onda, na pučini, bacaju u more, Ako uže popusti, oslobodjena se žrtva uzdigne na površinu, Francuski su mi mornari pričali da često vide gde lešine udaraju o njihove brodove i barke, Jadni ljudi, ni mrtvi nemaju pokoja, Vi, kojih će junaštvo vekovima nametati divljenje i poštovanje, nećete imati groba u izgnanstvu, More je vaše groblje, more što Sa nikad niste poznavali, i koje vas guta i skriva u svojim fajanstvenim dubinama,

Da bih dobio utisak od ovakog načina sahrane, ispitivao sam Dbolničko osoblje i bolesnike, Kaplar G., komu beše pao u deo ovaj bedni posao, reče mi: »Jednog dana poznah medju mrtvima komšiju iz mog sela. Smrtni me znoj obli i zamolih da me oslobode grobarske dužnosti«, Na pitanje, što ga je tako uzbudilo, odgovori: »Kapetane, volim sam umreti nego da moram njegovoj ženi kazati da joj je muž bačen u more pred mojim očima«. |

Svećenik na Vidu, G. R., reče mi melankoličnim · glasom: »Trpim, doktore, užasno trpim, ne dadu mi ni da ih poškropim«. 1! ispriča mi ovaj slučaj: »Jednogš dana dodje k meni jedan čiča. DoЗао је da obidje svog bolesnog sina, pošto je već tri sedmice lutao okolo Vida. Da bi došao na otok, poslužio se ratnom prevarom, Ušuljao se u jednu barku, i prešao je pored vlasti kao nosač zeleni, Pošto smo prešli sve šatore, i pregledali liste. preminulih, ja mu, najzad, s najvećom pažnjom saopštih nemio glas, »O, reče, to je sedmo defe što da dadoh za otadžbinu, Šest me udovica čeka na pustome domu, Kako, da reknem ženi, da je i naša posljednja uzdanica, da je naš zadnji sin, koša sam spasao na begstvu kroz Albaniju, mrtav? Hoću da ga vidim, pokažite mi odmah пјебоу бгођ,« A kad začu da je bačen u more, zatetura se i htede skočiti i sam i udaviti se,« |

Drugi slučaj, Dya brata, iz Bele Palanke ležali su pod istim šatorom, Stariji, malo oporavljen, čekao je da mu ozdravi Бојезти brat, da bi zajedno napustili bolnicu, Ма nesreću, bolest se po-

303