Nova Evropa

дивио се плесу дервиша у Скопљу, и залазио међу македонско житељство пригодом разних свечаности, без примисли, без предрасуда, без оне бахате и борниране умишљености, коју констатује код већине немачких официра. Дофлајн нарочито наглашава, да се није баш задубао у фолклористичке и антрополошке студије; он радије верује својим бугарским пријатељима, који за македонске Словене тврде да су Бугари, али са, своје стране оставља ова питања нерешена, па ако у Скопљу налази и »многобројне Орбе«, то бугарски шовени ове његове констатације неће баш с радошћу примити.

Али и иначе није Дофлајн, поред све пријатељске склоности према Бутарима, из свога срца излучио хумана осећања. Већ путем у Македонију слушао је у возу од немачких часника »много тога о окрутном вођењу рата од стране Бугара«; у неком селу, у Шардагу, осећа, гледајући како житељство носи порезу бугарском чиновнику, »да је тешка песница притисла ову земљу«. Oropчен је, што Бугари без потребе убијају орлове и јастребове, што безобзирно тамане рибу по македонским водама, и »пустоше нерадијонално и без сврхе« шуме, а да се не старају за будућност земље, коју су ипак мислили придржати. Он исто тако разбија и легенду, да су Бугари »Пруси Балкана«, јер не види у њих смисла за организацију и нарочито, каже, немају потребне издржљивости. »Често«, каже овај немачки научењак, »изгледа, да. стоје под јаким утицајем турскога фатализма«. Но крај свих ових недостатака, признаје да је језгра у народа здрава и ваљана, код Бугара као и код Јужних Оловена уопће. »Изгледа ми«, каже он, »да су нам многе нацијоналне грешке с Југословенима, заједничке. Њихова распарчаност на поједина племена, која се упорно држе својих племенских особина, спречила их је, за ово 1500 година њихове историје, да се икада, уједине у једну велику целину. Нису ли они, баш као и ми, народи који би требали да служе један другоме примером како не ваља радити, и који би могли један од другога штошта, научити“ И нисмо ли ми сродници по удесу, који би требали да, имаду једни за друге симпатија, тако да би требало покушати да се међусобно схвате и испомогну #«

У књизи Дофлајновој имаде — а то се могло и очекивати много нетачности у схватању, и грешака у приказивању, али нас у целости њезина појава ипак весели, јер постизава своју сврху, да, наиме, једну досада непознату земљу, »која је била бела мрља на. географској карти Европе«, прикаже немачком народу тако да ће је он моћи лакше схватити. А онај ко је био сам у прилици да сасвим нарочити чар Македоније и непосредно осети, томе ће свака страница ове књите освежити прошле успомене.

Херман Вендл“

»Une ротх зегђе«.

U izdanju poznate pariske knjižare Payot & Cie izašla je, krajem prošle godine pod gornjim natpisom, knjiga našeg saradnika Dra, R. Mitkovića, u kojoj je skupio članke i uspomene iz

318