Nova Evropa

та, поново, показали Европи. И није им шкодило. Ђурђијанска. изложба била је смешна. Отпаци минхенског експресијонизма, рђави ђаци Ходлера, и још томе додата нека византијска, кајгана. У најбољем случају, литература. Белгијска изложба, доказала, је само културу. Имају свега: чипака, »уметничког обрта«, кипова, слика, графике, гоблена, стакларије. Цртежи су им као Кризманови. Уосталом, као и свуд по државним изложбама, и они су, можда, донели само своје помпијере. Холандска изложба, ако се мери по савременима, иста је така. Минхен. Али су донели неколико Фан-Гогд, иако из млађег доба, који су сјајни, А имали су велику салу овде још непознатих Рембраната. Тај тужни сањало, који је, после смрти љубљене жене, изгубио сву везу са јавом, заливао је својом златном маглом месец дана, живот Париза. Туга, и сан свих тих слика можда ће мало разведрити париско сликарство, које има у себи само једну опасност, а то је да постане играчком, од чета се највише и боји. Цртежи његови утицали су опет, као чудо. Виртуовни и сентиментални Фабрицијус, изгледао је сад бедно, крај њега, и само један де-Вит (трговина риба), са. својом тврдом композицијом, и хладним тоном пејсажа, далеким од сваког импресијонизма, сав интелектуалан, био је достојан те сале.

Француских изложаба, било је небројено. Година је била у

знаку обнове. Ви знате како жилаво и издржљиво они чувају и.

обнављају своје. Док је сва сјајна ренесанса сахрањена у музеје, и нико је не обнавља, ма да сви о њој говоре, Французи сваке тодине обнове по једног свота. Има у томе једна очајна, мудрост старог народа. И да не говорим о вечном приказивању Сезана и Реноара, који су и ове године имали неколико колективних изложаба. На томе данас стоји све сликарство, Али док, например, од Немаца »откривени« и обновљени Греко опет опада, они су ове тодине обновили, и те како обновили, Пусена, и Енгра. И можете бити уверени да. ће на годину, ма нико не говорио овде о Ђорђону, Тинторету, а камо ли Содоми, рећи да је и Давид, па и Жерар, па и Жерико геније. Све лепо, редом. Ја не кажем да то није право. Треба бити начисто са тиме да, данас, самбо Париз зна да. слика. И да су, треба рећи, од ренесансе гмо, једино Француска и њени ђаци знали да сликају.

Оживели су француски петнајсти век, и несамо авињонску школу. Жан Фуке је проглашен великаном, а »Човек са чашом« проблемом. Имају право.

= Изашао сам у Шантиљи, и цео дан ходао, као опијен. Иза, риоњака су цветали вртови пуни паунова. Мали дворац, на коме је урезан љубавни сонет, био је белоружичаст, као женска тела, фонтенблоске школе. Огромни пропланци, и поља што се завршавају пред небом, причали су ми мало горку истину, да је оно што је за, једне сан било за друге јава. Са столова и столица, су се руменили вртови и пастирке Бушерове, које ја, као присталица, кубиста, не смем да обожавам. После сам гледао »Боконду«, за,

МГ i

353 | о