Nova Evropa

vana! Bela kava! Vi ste neki aristokrate, vi poeti! Sedite u svojim burfovima, izolirani za sebe, pa neka vas onda djavo goneta! Haha! Haha! Haha!«

Tako govori gospodin doktor u pravom engleskom suknu, gladnome Trninu, koji je jeo za obed žganaca s mlekom, a sutra će opet žgance s mlekom, i potplati su mu poderani, — i tako oni razgdovaraju o našoj literaturi, I ma da se Trnin drži spram takog gospodina superijorno, i samo se bolećivo smeška, jer što da kaže nato, ipak u njemu još dugo ječe te čudne reči ovoda čoveka, kao u kakom glazbalu, i on još dugo posle toga svojim nervima kao lučcem prebire po svemu tome u nekom unutarnjem dijalogu. »E! A šta? I on živi konačno! Imade zacelo stan od osam soba! I sluge i kuharice i kočiju.

Ljudi stoje pred njime otkrite glave, ponizni, 1 u Palasu jede tri jela sigurno! I klanjaju mu se! I ono što on kaže u klubu, to biva zapisnički ustanovljeno, jer to je važno! I razume se da ja moram da komično delujem na njega! Razume se! Komično! I ja i jesam komičan, do sto djavola!... Ali kakav ima ovaj idijot konačno kriterij, da prosudjuje je li nešto literarno dobro ili ne! Kakav mu je kriteri} kod prosudjivanja fih pitanja? Pre svega! Nikakav kriterijl Sasvim nikakav! Jer! Molim lepo! Što on to govori o demokratiji? Zar svi ti provincijalni advokati i narodni poslanici nisu isto takav kabinetski fantom u svojim klijentelama i klubovima kao i ja u mojoj sobi? Те je kavana, veli. Moja Pesma o Duši u zadnjem broju »Baklje«, to je, veli, bela kava?! — Istina je! Narod od te moje pesme nema ništa! To je istina! Ali što narod imade od takih kreatura? Od te gospode advokata što putuju u Karlsbad, i od njihovih dionica i uvodnika + novina i politike? I što je to narod? Oh! kako sam sit sveša toga! Svih tih pitanja! Kako sam neizrecivo sit! Glavno je da čovek reši svoje životno pitanje! To je glavno! A ja sam svoje rešio! 1 kad dodje vreme, ja ću spokojno prekrižiti ruke na grudima i leći miran. JG živim čisto i savesno! Drugo se ne može!,..« Tako se rezignovanoe razgovara Trnin sam sa sobom, i penje se u svoju sobu. On stanuje na tavanu, pod krovom, u jednoj od onih kućerina u gornjem gradu,

· po kojima pada sena neke propale arhitektonike i ukusa, što su tu nekoć davno kod nas u gradu bili, a sada ih nema,·.

Sa Pubom Vlahovićem je stvar stajala ovako:

Kad je Puba dobivao petice iz nepravilnih grčkih glagola prve glavne konjugacije fin0, čfeisa, fćfeiba, i prevodio Urbis Котаег от illustres, i posle Cesara »De Bello« —, u ono vreme je u ovoj našoj Hilistarskoj. varošici provincijalnoj bilo mnogo nervozne vike. Maturanti i bečki studenti doneli su ovamo k nama veliku, večnu, impozaninu, modernu Kvropu, oh slavnu onu (epiteton sviju epiteta} Evropu »victrix«! Kako smo mi onda bili još pune tristotine kilometara daleko od orijent-ekspresa, to je taj potop libertinskih fraza, što je poplavio Evropu na prelomu izmedju dva veka, zakasnio do nas skoro za celi jedan decenij. Ali ona deca po gimnazijama zapalila se na +im papirnatim bakljama fanatički, i da je ko u ono vreme smeo da

538