Nova Evropa

dovoljno dokaza o tome kako je njeno stanovništvo, svojom razboritošću i inteligentnim pokoravanjem zakonima, spremno da izadje nasusret rešavanju kakog bilo problema u budućnosti, te da će uvek naći leka, ako bi trebalo, kad se pojave s vremena na vreme slabosti u njenoj upravii e

Ima uvek dobre nade za budućnost, kad je u zemlji javno

mnjenje — ono pravo javno mnjenje, ne pisanje štampe, ili držanje političkih stranaka — zdravo, A upravo u svima državama što ih Lord Brajs ovde analizuje — ostavljajući na stranu delove Latinske Amerike — može se reći da postoji javno mnjenje, i da je ono

zdravo, iako pojedini dogadjaji u izvesnom času dovode posmatrača u iskušenje da u to posumnja, Demokratije nisu izgubile moć priznavanja i obožavanja vrline. One su pokazale punu sposobnost da otkriju gradjanske zasluge, i da im odadu poštovanje, čak i onda kad su ove otelovljene u malo čudnim ličnostima kao što je, naprimer, A, Linkoln, One ne pokazuju težnju da previde moralne slabosti kod svojih vodja, i niko koji vodi ličan život bez časti, ili je sumnjiv u pogledu baratanja. novcem, nije u stanju da se održi na mesfu vodje. To se već ne bi moglo reći za kakvu staru monarhiju ili oligarhiju ranijih stoleća, koje su trpele na vlasti ljude kao Valpol, ili Čarls Džems Foks, ili Diboa, ili Taljeran, 'xspostavom narodnih sloboda uklonjeni su, ili bar umanjerni, izvori mnoge bojazni ili patnje, kakvih je bivalo pod samovoljnim oblicima vladavine, Jedino u Latinskoj Americi, koja u stvari i nije demokratična, i u boljševičkoj Rusiji, koja je samo jedna strašna i nerealna parodija demokratije, može se ukazati na administrativna svirepstva i lične progone protivnika onih koji su na vlasti u jednome času,

Na pitanje, koje su naročiti nedostaci demokratije kao takove, nedostaci koji se mogu redovno naći kroz sve vekove, od Platonove i Aristofanove Atine pa do Australije i Sjedinjemih Država u 20. veku, ne bi bilo teško sastaviti podugačku listu, što je Lord Brajs i učinio.

Medjutim, neke zamerke koje se obično čine demokratiji, ispostavljaju se kao neosnovane kad se malo dublje zagleda u povesničke anale, Naprimer, optuživali su demokratiju da je ona začetnikom klasne borbe, A klasna se borba vodila bar isto tako žučno u oligarhijskim republikama stare Grčke, i po srednjevekovnoj Italiji, kao ma u kojoj današnjoj, demokratskoj državi, Da ni monarhije nisu od nje bile poštedjene, postaće nam jasno kad se setimo žakerije, Vata Tajlera, madžarske seljačke bune 1513, ili nemačke seljačke bune 1524, Isto tako nije tačno optuživati demokratiju„sa veće, netrpeljivosti nego što bi se mogla utvrditi po drugim ustavnim: upravama, jer iako se na zgodan način daje dokazivati, u tom pravcu, da težnja za političkom jednakošću navodi na želju da se nametne i duhovna jednakost, »prosečni čovek želi da oproba svoje: verovanje i svoj ukus na manjini koja uvek misli sama za sebe. Inače, odista, nema tiranije koja bi bila tako teška

10