Nova Evropa

samo bliže опеш, Ту Topole se i krenuo, u novembru 1914, kad je

ono naša vojska počela da se povlači pred austrijskom, i otišao je na iront, u rovove, da svojim prisustvom ohrabri vojnike, te doprinese onom epskom gonjenju Poćorekove vojske preko Save i Drine, Sa fronta je onda došao u Beograd. i otišao prvo u Sabornu Crkvu, dok su se još oko nje i po Kalimegdanu vodile borbe izmedju naših predstraža i auslrijskih zaostataka, — Povlačenje kroz puste i snegom тазиће Капсе i hrševe Albanije i Crne Gore, s ostacima vojske i jednog dela naroda, bilo je za nječove godine odista pravo junačko delo,

Za sve vreme, otkako Je došao u Srbiju pa do balkanskih ratova, od 1903 do 1912, krali Petar Je naročitu pažnju obraćao vojsci, njenoj obući i njenoj ratnoj opremi, Pred rat 1912, naprimer, vlada se bavila pitanjem budžeta za vojsku, i na jednoj ministarskoj sednici dodje reč i na aeroplane, koje su druge vojske već počele bile nabavLati, Vojvoda Stepanović protivio se mišljenju o uvodjenju aeroplana {baš su tada činjene, u Beogradu, neke neuspele probe s aeropĐlanima, a u Francuskoj je poginuo bio od aeroplana sam vojni ministar), a kralj ga je živo zastupao, govoreći: »Aeroplani će u budućim ratovima igrati vrlo ozbiljnu ulogu, i naša уојзка Феђа да bude snabdevena i tim modernim oružjem ...«

Ali kralj Petar nije bio vojnik u militarističkom smislu, On je voleo prostoga vojnika, vojnika seljaka, seljaka koji se u vojsci učio fedu i disciplini, i koji je onda mošao bolje da upotrebi i pokaže svoja dobra svojstva, U takoga srbijanskog. seljaka-vojnika imao је on neku neograničenu veru, koja ga nije nikad ostavljala, ı koju nije stekao, kao toliki drugi, tek nakon potonjih ratova, Ta njegova vera dolazila je, naravno, i u prvom redu, usled ljubavi prema tom seljaku i prema prostom narodu uopšte,

3,

Kralj Petar bio je, u punom smislu reči, narodni vladar, lako se, o zvaničnim prijemima, po dužnosti, strogo držao dvorskih propisa i ceremonija, nikako ih nije mario, i izbegavao ih je kolikogod je mogao, U društvu oholih i namrgodjenih vladalaca i utegnutih diplomata uvek se nelagodno osećao. Još kao izgnani pretendent, u tudioj zemlji, voleo je više svega ono što je naše, i to je branio u svakom slučaju. U tome je čak bio prznica i išao daleko, nedajući nikome da omalovažava Srbe i Srbiju ; ni onda kada Sa је бапјаја роlicija i beogradska i bečka i ženevska. Ma gde bio — na Cetinju, u Rimu, u Petrogradu — uzimao je sva8da u odbranu svoju domovinu ; a kad se vratio kao kralj u Srbiju, napuštao ju je samo ako je morao. »Sad ću miran umreti«, govorio je svojim poznanicima.

Dok je Milovan Milovanović upravljao spoljnom politikom, on je, da bi situaciju Srbije i dinastije učvrstio, pripremao putovanja kraljeva u inostranstvo. Ali kralj Petar nije mnogo voleo ovaka stranstvovanja. »Da ne moram praviti ove posete stranim dvorovima, ne bih nikad ostavljao zemlju«, — Sovorio bi najbližima. Ta su putovanja, doduše, ipak upriličavana, ali ne bez natezanja, Posetio je Soliju,

396