Nova Evropa

је био против ма какве дисциплине, против конвенцијоналивма, традиција, »освештаног реда«. Затим долази и трећи симболистички перијод, обележен као нео-симболизам, и са којим се одједном целом току мења правац, постаје експанзивнији, шири, и инклузивнији но раније. Франсис Џеме и Пол Фор са својим схватањем живота, са својом веселом филозофијом, својом љубављу према живљењу, својим интерпретирањем природе, и најзад по свом новом речнику и новој реченици, настављају Верхареновим путем, и то путем оног млађег Верхарена, из Лондона.

Међу новим и старим симболистима се ствара јаз. Нове генерације су заокупљене интензивнијим и здравијим разумевањем својих дана. Поезија постаје више демократском. Анри де Рењије већ уступа пред младим и бурним новим, и каже: »Ми смо сањали; онн хоће да живе, и да кажу како су живели, директно, просто, интимно, лирично. Они не желе да изразе човека у његовим симоолима, они хоће да га изразе у његовим мислима, у његовим сензацијама, у његовим осећајима.« Више се не лута, кров мраморне палате са, стубовима, од оникса, — оним чувеним стубовима. од оникса, што их је тако често волео да помиње Рењије; не живи се у зачараним вртовима, не тоне се у нијансирања интимно и дубоко узбуђене душе, не преживљује се стално — као код Реми де Гурмона »roman de la мје сегбђгаје«, нити се иде кроз живот још увек »еп тође де ратаде«.

Та фаза нео-симболистичког покрета данас већ завршава. свој други перијод (што би био четврти перијод симболизма), и са њиме ће се, како изгледа, и завршити цео симболизам. Ту су истакнутије личности: Вилдрак (Сћатјег У гас), Аполинер (6. АроШпајте), Крос (С. С, Сгог), па би се могао убројати међу њих и рано погинули Пеги (С, Редиу).

Међутим, они који ће нас овде непосредно интересовати, то су писди нове, револуцијонарне перијоде, симболисте двадесетог века, јер је модерна енглеско-америчка лирика, данас-у непрекидном додиру са њима и под њиховим утицајем.

Непријатељи симболизма увек су хтели да га омаловаже, називајући га »маниром«, интригантски му дајући значај само једне >групе«, сугерирајући како је то само једна »пролазна перијода« тде долазе до израза. болесни и екстравагантни појмови. Међутим, развитак књижевности у целом свету за последњих двадесет година, давно је оборио сва. та тврђења; и данас имамо у литерарној критици читаве низове бораца, за »нов правац« који, као де-Визан, тврде: »да симболизам, — далеко од тога, да буде нека изнимна литература, нека изолована, продукција на француском тлу, према, томе нека школа, — треба, да буде сматран као један општи лирски став у сагласности са савременим идеализвмом (Т, де Visan: »L Attitude du Lyrisme contemporain«.)

Модерна књижевност, као и модерна филозофија, устаје против старог интелектуализма, и апстракције. Ствара се једно ново Ја, које је колективистичкије, фундаменталније, и динамичкије; у ин-

407