Nova Evropa

у мађарској књижевности, као једини споменик онога временаАлександар Петефи“) | ~ O

Александар Петефи, — који се родио као Петровић, и кога је међу осталима, Ниче познавао и читао са заносом, — значи велику тему, коју је у оквиру оваковога чланка могуће наравно тек најповршније додирнути, истичући оне моменте који га чине феноменом мађарске четрдесетосмашке књиге. Петефија. је код нас преводио Змај Јован Јовановић, на дохват, у доброхотну настојању да линију његових асонанца. прелије у наше риме; он је често из Петефијевих очајних и меланхоличних ритама створио неке веселе бачке и сремске поскочице. Али и то је нешто. Иначе, писало се код нас о Петефију врло мало, и врло површно.

Као револуцијонар, као анакреонтичар и еротик, Петефи није прешао границе свога, времена; и он пева онако како се у оно време. певало у Европи. Декорације и метафоре његове нису додуше »бидермајер«, али су хајнеовскога замаха; у његовим песмама имаде увек по који акорд фолклора, имаде мађарске пусте, циганских егеда, пи жалости која почива над мађарским ораницама, кад шуме јабланови и иде касна јесен. Он је сав изгарао у динамици четрдесетосмашких идеја, и очајно је вапио Богу, да га не задави у идиличној соби у постељи на филистарским перинама и у јастучју, јер. је ту умирање гнусно и болно —

— sa samrtnom svećom u grob да пе бгеш!

Ne daj mi, Gospode, da tako mrem!.., Идеал његов је смрт у великим просторима, на брегу, сред грмљавине, негде при гигантском јуришу. »Ја Тугаппоз« тутње кавалкаде гомила, са, црвеним заставама, са, јакобинским еланом, и лозинкама велике Француске Револуције, која је и њему била катехизисом: Пђетге-Евајте-Етајетпе! У таком херојском јуришу на тиранију хоће он да падне под копитама гомила, и мошти његове треба да буду покопане у велики гроб свију јунака који су пали за слободу Глобуса. Он је испевао марсељезу мађарске буне, која је спасила из ланаца тамнице оца мађарскога комунизма, Оловена Танчића; он је певао да треба, обесити краљеве, он се је бунио против генерала, и хтео демократизацију војске; песник Републике, пучки трибун, велико наивно и добро дете, он је веровао у реализацију идеја својих песама, и сви су његови стихови један револуцијонаран чардаш пун радости и цике, што је раздрт плашт феудалног Сент-Иштвана, што је синула Слобода, и што је црножути кондотјер и швајцарски двоглави орао скрхан на веке векова. У његовим револуцијонарним сти-

") 1823—1849. Пао је као мајор Бемове револуцијонарне армије у битпи код Шегешвара, Пропали ђак, гладујући, путујући провинцијални глумац, солдачки добровољац који чезне за којим ломбардијским гарнизоном, па га судбина баца место у Милан, Верону, или Венецију, у „Сатафаде 1п СтоаНеп“, Туберкулоза, глад, беда, патња, а онда тако рекавши у двадесетичетири сата суверен целе мађарске књиге. Јакобинац мартовске револуције, трубадур и срећни љубавник, пада прегажен козачким копитима, остављајући за собом на хиљаде стихова, говора, чланака, основа, и идеја. сре -

347