Nova Evropa

sve dotle dok prošlost »spava«, dok je živa ali neaktivna i заћгаnjena, — dok ne nastane vaskrsenje mrtvih, Pravi, tvorački i novi život, život pun smisla, istine, i sreće, nastaće tek po vaskrsenju mrtvih; a hrišćanski narodi pozvani su da tu istinu unesu u opštu svesti, njima je poveren taj zadatak, koji je Hristos, vaskrsenjem svojim, već rešio, a koji, tako rešen, još nije priznat u svetu, Hristos nesamo da je pobedio smrt, i otvorio i nama put ka toj pobedi učesitvovanjem u crkvi koju je on osnovao, nego je i vratio čoveku ono mesto u prirodi koje mu je od početka bilo odredjeno, Hrišćanski svet, uživljavajući se polagano u nov život koji mu se ofkrio, dago je nosio u sebi svest o svome zadatku; iako smatrajući да зе ог mora rešiti mimo njegovih napora, on bar nije gubio tu svest o zadatku, nije se mirio sa carstvom smrti, Silom reda istorijskih uslova, veliki deo hrišćanskog sveta stao se udaljavati od crkve. a naporedo s tim napuštala ga je i svesnost o svome mestu u svelu, i svesnost o pravom zadatku istorije, Kao kulminacijona tačka toga duhovnog preloma javlja se, po mišljenju Fjodorova, epoha humanizma, u kojoj on gleda prvi jasan izraz bolesti koja je porazila evropski svet. Medjutim, pažnju Pjodorova nije privlačio krajnji individualizam te epohe — 'premda je u njemu video dokaz o gašenju »duha bratstva«; isto tako, načelni humanizam, usredsredjivanje svih sila u čoveku i njećovim zemaljskim putevima i ciljevima, nije izazivao osudu Fjodorova, jer je jasno shvatao da se posle iščilele vere u Boga neizbežno morao javiti kult čoveka, Glavna bolest evropskog čovečanstva, po Fjodorovu, leži u izgubljenoj svesnosti čoveka o svojoj carskoj ulozi u svetu, u tome što se iz cara prirode pretvorio u njena roba. Izmenjeni odnos čoveka prema prirodi, — to je glavna činjenica vremena. Čovečanstvo je izašlo na put principijelnog p o tčinjenja prirodi i njenim zakonima, umesto da nad njima vlada, Naravno, zakoni prirode postoje, ali čovek već time što ih poznaje staje iznad prirode, postaje njen gospodar, Poznavanje je funkcija aktivnog odnosa čovekova prema prirodi, funkcija tvoračkih sila; poznavanjem stičemo vlast i moć carevanja nad prirodom, Mesto тоба, nova istorija priznaje nemoći čovekove, podrazumeva i čoveka kad govori o slepoj neophodnosti koja vlada u prirodi, Poznata je misao Bakonova: da samo kroz potčihjenje prirodi možemo poznati prirodu — u kojoj se tako jasno odaje sva pasivnost novog čovečjeg položaja, Poznavanje je postalo sredstvom prilagodjivanja prirodi, a ne sredstvom vladanja nad njom; mrtvi poredak prirode prima se kao neizmenjiv, čovečanstvo se odriče tvoračkog i oslobodjavajućeg zadatka u odnosu prema prirodi, Zaista ima pravo Šiler kad kaže: »Das Wissen ist der Tod«, jer poznavanje raslabljuje čoveka, učvršćuje njedovo ropstvo, osudjuje ga na pasivnost, dok stvaranje ostaje mogućno jedino u poretku neznanja, |

; Ta kardinalna: promena je, medjutim, bila. samo spoljašnji izraz religijoznog procesa u čovečanstvu, koje je, težeći da izadje ha kraj bez Boga, počelo tražiti »čisto« poznavanje, (bez Boga), »autoпотпи« енки, »slobodnu« umetnost, Shvatanje prirode je udešavano tako kako se nigde u njoj ne bi našao Bog, kao da je čovečanstvu

3620.