Nova Evropa

и способна за живот у толикој мјери да ни бољшевизам не може сломити њезине нацијске виталности, као што то није могао окрутни даризам с непрекинутом серијом крвавих погрома,

ак, нема сумње, спољашна је асимилација напредовала. Жидовство је било запреком улажењу у друштво, у „више кругове“, у вишу бирокрацију, у официрске редове. Један безначелни опор"тунизам гонио је амбицијозне и каријеристе, да се крштењем домогну улазница у друштво, К томе су мјешовити бракови, који су за жидовску страну значили редовно силажење до нижих од себе, проређивали — на западу — редове Жидова. Ипак, ни крштења, ни мјешовити бракови, — којих је проценат, уосталом, био мален, — ma чак ни силни погроми нијесу умањили броја Жидова. Њихов је број, штавише, нагло растао. Тек у посљедњим деценијима опажа. се међу Жидовима назадовање броја новорођених,

Напори асимиланата могли су, дакле, појединачно довести до циља, уз цијену понижења у очима исправних Жидова и нежидова, али као колективна појава унутар жидовства као цјелине, они нијесу успјели. Тиме се не мисли негирати могућност асимилације. Гдјегод Жидови живе у средини која им је културно бар једнака, и што више расте њихово благостање и с тиме у вези тежња за удобности (која редовно жели да избјегава трвењима), они ће до извјеснога ступња моћи да се асимилују, Ну и ту важи закон, да је нежидовски организам у стању да резорбира само извјестан мали проценат Жидова, и да је активни отпор против те инфилтрације тим већи што више расте број оних који се желе асимиловати, Код етички и интелектуално виших људи придолази јопг одпор презира, и душевне неугодности, кад виде, како је то асимилаторство наметљиво, и како превршује сваку мјеру шовинизма у оној нацији у коју се асимилује. Тај шовинизам, то савремено јаничарство, и није друго до надвикивање унутрашњега немира, разкиданости душе, од које жидовство толико пати, и усљед које

"долази она сјета, она несташица ведрине, која се тако често запажа код Жидова.

Асимилаторно жидовство половично је у своме асимилаторству. Непризнавајући своје нацијске индивидуалности, а смалаксало у конфесијској припадности жидовству, која је у њих изблиједила у један безбојни, слабуњави опћечовјечански монотејизам, — а великим дијелом и у пантејизам, атејизам, и бесконфесијоналност, —- оно ипак не напушта свога жидовства. Оно ствара жидовске филантропске организације (у Паризу, Лондону, Берлину, иЊујорку), које помажу жидовство цијелога свијета. Оно оправдава своје настојање и устрајање у жидовству идеолошки, такозваном „мисијом жидовства“, држећи се застарјеле историјске филозофије, по којој сваки народ има своју мисију, а мисија би жидовства била, да буде носилац монотејизма. Но како да врше ту мисију, о томе себи не дају јасна рачуна, Усправних међу Жидовима болно се доима горка иронија, да се говори о мисији Жидова, док свијет на очиглед и круто прогони те „мисијонаре“, и отклања њихово мисијонарство,

286