Nova Evropa
VI
| Дотле је на Западу асимилаторство растварало жидовство. · Психолошки је значајно, да је оно цвало нарочито ондје гдје је егојизам нације, везан с нацијском преузетношћу, био најачи, У Немачкој, где је пруски дух хтио да германизује и Пољаке, у Ма__ Џарској, где није смјело да буде друге нације осим „господарске“, _изродило се асимилаторство у усијан, неукусан шовинизам, несно_шљив наспрам других народносних мањина, |
и ту је синула спознаја. Прије свега, свијест нације у западних Жидова пробила је као узбуна против недостојности нашега. положаја, и недостојности хелотске самозатаје, у којој зацијело "има једна немужевна значајка асимилаторнога жидовства, И с тога гледишта, држим да је исправна мисао Вајнингерова, о фемини"_ности тога жидовства, с прекомјерним, бескичменим, прилагођивањем. Префињеним духовима на Западу, онима које није збуњивао један бескорисни опортунизам, постало је јасно, да асемитизам има дубље коренове него што би могла бити завист или утакмица у борби за опстанак; да му је узрок у томе, што смо одиста „друкчији“, и то у већој мјери него што су други европски "народи међусобом. Је ли дакле имало смисла турати главу у пијесак, и тјешити се тиме, да се „сузбија“ антисемитизам, док му "сеу истимах давало наметањем још више хране, и, што је још горе, "давало му се разлога, и права, да нас презире2 Антисемитизам је мијењао форме, али је, у суштини, остао исти и растао.
Још је у томе жидовству Запада било нешто од жудње за нбратимљењем“, у космополитској форми, и природно је — у смислу асимилаторства — да је то жидовство у социјализму постало најдогматскије, можда једино искрено догматски интернацијонално, Али
"живот има своје законе, који се не опредељују по рацијоналистичким догмама, Те је законе живота Херберт Спенсер, у својим „Начелима социјологије“, у погледу нација, приказао овако; Организам заједнице, друштва, развија се по истим законима као и појединачни анимални организми; што је који организам дотјеранији, што је интегралнији, тим се више и диференцира, што ће рећи: ствара засебне органе за поједине функције организма. Напоредо са развитком „друштва“, до све савршенијих социјалних облика, који се очитују у његовој цивилизацији, напоредо дакле с његовом интеграцијом, иде и његова диференцијација ; према томе, што цјеловитија бива људска заједница, што тјешње и гушће бивају везе у човјечанству, утолико већа бива и многоликост у њему, утолико се више диференцирају скупине у њему. Нација не бива мања, нација се не губи, већ многоликост нације бива све то већа.
И преко тога закона, ето, ми смо хтјели да пријеђемо рацијоналистичким мудровањем |! А кад смо питали, на посљетку, јесмо ли или нијесмо народ за се, ми смо опет, једини народ на свијету, стали „доказивати“ своју народност ! Што је другима био природни факт, који се изражавао ријечима; ту сам, — то је нама тек тре-
бало образложити, А све то зато, јер смо и ми и свијет око нас 8 š
290