Nova Evropa
— „Али, једном, гле, — настави бранитељ иза што је гутнуо мало воде, — настане промјена и у његову животу, Пројури фаетон с гуменим котачима, на стрјеловитим коњима. Фаетонџија је лежао разбијене главе на тротоару. Из устију поплашених коња прскала је пјена, под копитама врцале су искре,а очи им се бљескале као запаљена борова дрвца у тамној ноћи. А у фаетону ни жива ни мртва човјека, Бонце заустави коње, И спасени добротвор Жидов не заборави да награди Бонцеа. Предаде му бич убијенога кочијаша. Бонце заузе његово мјесто. Још више — он га ожени; још више — сам га обдари насљедником, И Бонце је опет шутио. Он је штутио и онда, кад му је добротвор фалирао па престао да га плаћа, И кад му жена побјеже, и остави дијете у пелени, Шутио је чак и онда, кад је то дијете послије петнаест година понарасло, ојачало више од њега, па га избацило из куће,
— За мене говори, очигледно за мене! ..., порадова се Бонце.
— „Он је шутио, — настави мекше и тужније бранитељ, када се исти добротвор нагодио са сваким, тек њему не даде ни гроша. И чак онда, кад је он, возећи се опет у фаетону, прегазио Бонцеа. Код полиције није казао, тко га је згњечио, Он је шутио и у болници, гдје је бар дозвољено да се виче! Кад доктор без 15 копејака није хтио да се приближи његову лежају, и кад надзиратељ без 5 копејака није хтио да му даде кошуљу, да се преодјене. Он је шутио и у агонији, пред самим издисајем. Ни ријечи противу Бога, ни ријечи противу људи...“
Бонце сав задрхта. Послије бранитеља, иде ријеч државног одвјетника. Бог зна, што ли ће овај да рекне! Он сам није се више ничега сјећао из свога живота. Још на овоме свијету Бонце би сваког дана заборавио јучерашњи ... Бранитељ му је дозвао у памет све... Ама, чекај да видим и државног одвјетника.
— „Господо", заче један љутити и пламенити глас. — „Господо“, —_- заче изнова мекше, и опет прекину. А затим, из истих се уста. зачу меки глас: „Господо, он је шутио! И ја ћу исто тако да. шутим |"
Зашута. А однекуд се зачу нов и дрхтав глас,
— „Бонце, моје дијете, моје мило дијете Бонце,..
И Бонцеово срце паде у милину. Покушавао је да отвори очи, али оне су биле застрте сузама. Тако слатко, тако тешко, никад му није било... „Моје дијете, мој Бонце!..." Откад му је мајка. умрла, није чуо таква гласа, такве ријечи.
„Моје дијете", настави предсједатељ суда, „ти си увијек трпио и шутио, Нема мјеста, нема кости у твоме тијелу без модрица и рана, нема ниједног мјеста у твојој души које не би било окрвављено —_ и ти си ипак шутио, Тамо доље на земљи људи тога нијесу разумјели! Ни ти сам нијеси знао да си могао викати, и од твоје вике да би се могле срушити и јерихонске зидине! Само ти нијеси знао за своју снагу! На доњем свијету нијесу те наградили за твоје патње, Тамо је свијет лажи. Овдје, у свијету правде, добит
и
310