Nova Evropa

Ратна, је коњунктура помогла америчком милијунару, да вишеструко умножи своје милијуне, које он сада грчевито стиска, и неће да се од њих одвоји. Индустрија је, да би избјегла порезу, из самих профита. увишестручила своје капитале, па сад тражи да јој ти фиктивни капитали носе добит као да су редовити. Радник се је, пак, приучио на високе наднице и, консеквентно, на. боље одијело, на аутомобил, на веће и скупље забаве, на удобан стан, итд. Дошло се до врхунца, на рачун исдрпљења Европе; али се на врхунцу апсолутно не може остати, него св са њега, напротив, апсолутно треба сићи. Али, како сићи — Тко први да почне силазити, — газда или радникј — Требало би да истовремено почну силазити обојица: радник да, пристане на ниже наднице, а газда несамо да се задовољи мањим, или никаквим профитом, него чак и да жртвује од свог нагомиланог профита, да тако омогући раднику исти, или бар приближно исти, пристојни живот на који се је привикао.

Али новчани могућници у Америци, привикнути на власт, какову не имају новчани могућници ни у једној другој земљи на, свијету, не мисле па такав процес »реаџустирања«. Они се грчевито држе свога специјалног плана, који у немилосрдном преводу значи: нека радник најпрво потроши своје приштедње, онда нека, пристане на ниске наднице, и тако плати сав рачун силажења низбрдо. Овај је план, покрај тога што је до крајности себичан, и врло непаметан; јер, што радник мање заслужује тим мање и троши, а што маса мање троши тим се у истој мјери умањује производ и трговина. Кад би снижење радничких зарада донијело одговарајуће снижење свих трошкова данашњега живота, таково реаџустирање било би врло лака и пожељна ствар. Али, од тачке која се зове радникова надница па до цијене свега што радник за, сразмјерно удобан живот треба, уплетено је толико фактора који спречавају појефтињење а уздржавају скупоћу, да би читаво сређивање несамо ишло на радников рачун него и радника довело у још гору оскудицу од оне у којој се на: лазио прије и од које се је током рата одучио.

И организовани капитал и организовано радништво посве јасно увиђају ситуацију. Двије су то големе силе, и посве свјесне онога што је на коцки. Организовани капитал је ријешен да сломи и распрши организовано радништво, јер онда постаје апсолутни господар положаја, и »среЂује« стање искључиво према своме властитом интересу. Организовано радништво то види и зна, па је ријешено на борбу која увјетује: живот или смрт! Отрајк угљенокопача и жељезничара, као и сви страјкови што су им претходили, и они који ће доћи, само су одрази те дивовске борбе а никако осамљени спорови између појединих индустрија и њихових намјештеника.

Та, се борба дакле данас налази у такову стадију да граничи са највећом опасношћу. А опасност положаја увећана је још политичким приликама које владају у овој земљи. У тим приликама: сву политичку власт у рукама има новац, али гласове даје маса. А скоро су избори.... Извршна политичка власт, као одговорни старалац за добро јавнога живота, налази се: пред готовом катастрофом; резерве се угљена нагло исцрпљују, жељезнице обустављају возове, затварају се индустрије, зима, је пред вратима, а цијена угљену већ је двострука, него ли бијаше кад