Nova Evropa

Позоришни преглед. ВЕСТИ С ОНЕ СТРАНЕ.

Њујоршке позорнице.

ПШочињем да пишем, а предамном је стално визија Великог Белог Шута. Места које највише волим у овој О'Хенријевој вароши, и за киме by некада највише жалити. Ту сретам његове безбројне »ollice-girls« EB његове »зћор-6т18«, и његова »тап ађошћ Фће town«, H његове Ђузепије, и полицајце, и провинцијалце са Х/езћ-а, и шофере, и Ирце, и сав велики, бескрајни свет, све његово човечанство у свим својим нијансама, у својој ругоби и у својој узвишености лепог. Свако подне и свако вече и сваку поноћ ту се проспу бујице маса, ројеви свих могућих индивидуалности што журе свака за својим циљем, застајкујући, пролазећи, нестајући онако исто ненадно као што су се и појавиле. И хук бујице људ: ског меса немилосрдно прождире сваки засебни шум, док ово срце огромнога града — несамо једна, фраза, већ право срце, живо, крваво, мрачно и ведро у исти мах — куца сваког дана свој снажни и неодољиви ритам, и сахрањује у своје куте безброј малих трагедијица, незнаних 60лова, ситних уздаха, невидљивих суза, свих ових О'Конелија, Вебстера, Кауфмана, Мортелија, Николајевича, Ковна, Опигателија, и Мек Картија, и Калахана, и Голденберга, и... у бескрај. А изнад све те масе што ври, и комеша се као на дну каквог котла, тамо горе, тамо где тону У небо контуре облакодера, и где у центру штрчи као какав огромни бели стуб редакција » Њујорк 'Тајмса«, као да је то нека мистична осовина, тог узвитланог и помахниталог кола, — тамо горе под небом механично се преврћу електрични пајаци са реклама, бљеште очима и машу шапама, обасјани тигрови неке фирме са оделом, и жмиркају милијони 060јених сијалица подругљиво и мирно као очи каквог скептичног филозофа.

Али ја треба да. вам пишем о позориштима, да набрајам чинове, писце, и оркестре. И ово је само једна, кратка и бледа, ох, тако бледа импресија, онв друге огромне позорнице што је напољу пред тим зградама. Поворнице на којој се непрекидно игра траги-комедија нашег модерног човечанства, неналисана, глума без краја и без почетка. О Тој бих вам поворници најрадије писао, и нећу заборавити да то једном учиним. Једном када нађем потребни »штимунг«, и када на мене наиђу плиме скептицизма или меланхолије. Изгледа ми као да су та два расположења најзгоднија и најправеднија да се њима ретушира, цела слика. И тада неђу бити ни мало конвенцијоналан. Заричем се! Нећу бити конвенцијоналан ни у оном старом стилу, када су се тако спретно и тако неуморно поредили Пикедили са Монмартром или »Џ пфег деп пдел«; ни у новом стилу, према коме, када, се превали од Београда до Латинског Кварта, још се прво вече са: пуном дозом модернистичке интуиције похватају сви они тајанствено замршени мистични конци што спајају Леонарда да Винчија са, бечком белом кафом, лисабонским лепезама, и лондонским хотелима, Не, ја Бу покушати да будем сасвим прост и искрен, и сасвим неконвенцијоналан. Испричаћу вам, како сам их видео једно магловито вече у некој споредној улици иза, угла, њу, са јефтином ташном, са сви-

63

Ји