Nova Evropa

Psihološki problem u muzici,

Istorija ima svoje zakone, koji leže u svakome poznanju pa i muzici podvodeći sve pod zakon evolucije, koja se, neophodno je, uslovljava kulturnim razvitkom. Ali je oduvek bilo, i biće, da istorija beleži na svojim stranama kao istorijske vrednosti ona dela koja rešavaju probleme dubine i širine,a to će reći: prvenstveno dela psihološkog izražaja i odlika {manje tehničke produkte) uma {ovde mislimo specijalno na umetnosti) bez kojih je, naravno, psiholožka dubina umetničkih dela nemoguća,

Motus rectus u svakome umetničkome stvaranju jeste osećaj duboko proživljen celim bićem onoga koji sitvara,i koji mu, provodeći ga kroz prizmu intelektualnih poznanja, daje izraz lični, ili ga uopštava, dajući mu karakter kosmopolitski, U ovome drugom i leži snaga apsolutne muzike, koja prestaje biti subjektivni izraz onoga koji stvara već, naprotiv, izraz svečovečanskih radosti i bolova koji, kroz individuu, dolaze do prave umetničke vrednosti, lako jeromantizam hteo da bude izraz momentanog intujitivnog shvatanja umetničkih doživljaja, koji su zbog toga bili bliži stvarnosti, izazivajući imaginaciju u slušalaca, on je, da bi ipak imao pravu umetničku vrednost, morao da se rine, ne u DOvršinu, već u dubinu da. bi sačuvao kvalitativnu vrednost svojih dela, koja je bila odlika apsolutne muzike, Zato sva dela, kako apsolutne tako i romantične muzike, ne mogu da imaju uvek umetničke vrednosti, prosto zbog Тода što nisu sva fražila, u momentima svoga umetničkog stvaranja, psihološku dubinu već, često, ugadjala osećajima manje umetničke vrednosti idući za ukusom mase koja, pogotovu, nikad dubinu psihološku i ne oseća; što je i razlogom da ih generacije i našeg i idućeg pokolenja ne mogu да Куан Кији pravom umetničkom vrednošću,

Negirajući u osnovi oblik, koji je bio suština apsolutne muzike kroz koji je ona izražavala sa dr žaj, romantizam je hteo slobodu od oblika , koji je uslovljen sadržajem, a koja sloboda ima opravdanja u svome iskreno proživljenom osećaju, trudeći se da mu kroz tehnički nov stil da novu čar i draž koje su se nalazile u novim harmonskim vezama impresijonističkih namera i osećaja, kao i tonskom bojadisanju, I kada je Vagner došao da romantizmu ubrizga psihološku dubinu i stilizuje to, intelektualno najvišim silama, romantizam je, u koncepciji svojoj, bio onda nastavak IX Simfonije, koja je već otvarala nove staze u budućnosti muzičke evolucije, više stilskotehničke nego bitne, jer su umetnička dela i apsolutne, kao i romantične, programske, impresijonistično-ekspresijonistične i futuristične muzike, velika samo po neposrednosti svoga osećaja i po dubini psihološkog značaja, a ne tehničkih koncepcija i sredstava,

U osnovi, klasicizam i romantizam jesu isto, a naime: klasicizam je pitanje oblika, a romantizam prirode same muzike, što će reći: u klasičnoj muzici je sadržaj uslovljen oblikom, u romantičnoj pak oblik uslovljen sadržajem, Rezultat je: suština, koja je iskreno

75