Nova Evropa

одвише мало ценио умни рад, и се висине гледао на људе од науке и књиге, недопуштајући им приступ у политику, као да се политика води

другим чим него знањем и памећу, или — у нашим приликама прикладније је рећи — као да политика која се не води знањем и памећу води онамо куд треба. — Наше је скромно мишљење, да, је за нашу уједињену

и лепу земљу била велика несрећа, што су људи од знања и књиге, стручњаци и јавни радници, остали пострани ва све четири године ДОК се држава градила, а што су наши професијонални политичари одавна већ изгубили сваки контакт и с књигом, и с писменошћу, и с идејним светом уопште. Сад им је, наравно, тешко споразумети се, јер не говоре више истим језиком.

Ипак, као што су јавни радници и интелектуалци увидели да св морају умешати у дневну политику, па ма се и сишли мало са својих катедара и теоретских висина, мораће увидети и наши стари политичари од заната да. имају у будуће рачунати помало и с новим идејама, и с логиком ствари; и да неће и даље моћи тако лако продавати народу рог за, свећу. Иначе ће и једни и други да се нађу ускоро на развалинама и уједињења и државе. _

Може и овај садашњи покушај са Загребачким Конгресом остати без жељена резултата — иако ћемо ми настојати да то не буде —, и може

још понеки напор у истом правцу иза тога бити учињен узалуд, — утолико.

горе за целину и за државу, али то је ипак споредно; главно је — и у том лежи прави значај Загребачког Конгреса —, да шири кругови јавних радника и интелигенције долазе до увиђавности, да морају узети активнијег учешћа у раду за државу и за опште добро, и да не смеју и даље оставити судбину земље у рукама људи који немају довољно светског искуства, или способности, или поштења, или уопште морала, или смисла за дужност и одговорност пред собом и пред народом. Остаје да још и професијонални политичари увиде, да опште незадовољство не потиче ни са стране, ни услед овог или оног недостатка који они покушавају уклонити и лечити палијативним средствима, већ да су најважнији узрок невадовољству данас они сами, те да се имају или препородити или уклонити, да не дођу елементарније струје које их могу макнути једном за свагда. Јер друштво (а то је народ) даје се гњавити, и сноси ћутећки, догод има наду, или илузију, да се ради о његову добру или о његову правилном узгоју; али ако дође до уверења да служи утопији, или монструму — маколико се то називало Државом —, оно ће разманути песницом и разбити таку Државу. Дабогме да притом ни »државници« неће добро проћи. Они би то требали да осетв. =

Држава, Г. Прибићевића има, да почива на, сили, — а права се држава ствара једино вољом целога, народа. |

B.

131 -