Nova Evropa

stog uverenja i načelnih izvora obavestimo onu Jugoslaviju koja је iznenada ili izdaleka došla u doticaj sa Srbijom, Ne bi ova zemlja. trpela ni časa, da je vode ljudi koji su joj danas zvanično na čelu, ili. koji se uz njih i protivu njih otimaju za vlast, kad bi bilo mogućno da odjedared, nekim čudom, prodleda, postane vidovita i sazna, ko upravo stoji iza njihovih imena, i šla ima uistini u njihovim du-_ šama ı njihovim glavama, Ako možemo tu da unesemo malo svetlosti, te- da tako koristimo narodu i državi, mi ćemo i dalje mirno i irpeljivo podnositi prigovore, da mrzimo Srbiju i da hulimo na hrvatske svetinje, O TI ;

Nama lično nisu nikad ništa skrivili ni G, Pašić, ni G, Ninčić, ni G. Spalajković; mi nismo nikad videli G. Marka Gjuričića ni G. Матка Trifkovića; nas vezuje čak lično prijatelistvo sa mnogim demokrafskim ministrima i političarima {od kojih sa neki bili i pokre- tači »Nove Evrope«), Ali šta se sve to tiče javnosti, i opće stvari, i naroda, u čije ih ime napadamo, i u čije ime fražimo da se skinu s mesta kojih ili nisu dostojni ili za koja nisu dorasli! Kad nam se kaže danas, u kakvoj depeši iz Beograda, da su, radi rešavanja krize, održali dogovor G. Pašić i G. Ljuba Jovanović i G, Velizar Janković, kako ·možemo da se uzdržimo od kritike, kad znamo matematski tačno, da se tu nisu mogle ukrstitt ni dve plodne misli za celinu i državu; i zar nismo dužni da fo kažemo našoj javnosti koja tu 50оspodu ne poznaje — ni njihove sposobnosti ni njihovu prošlost —, i koja gleda u njima predstavnike Srbije i srpske politike, ljude koji, su poveli narod ka Kumanovu i učinili da pobedi?!

U stvari, nikad nije išla srpska politika putem kojim je danas vode njeni lažni predstavnici, Da stanemo za časak samo kod najaktuelnijeg i najvažnijeg pitanja, koje se ovakvom politikom svakim danom sve više zaoširava, te može dovesti i do katastrofe, Nikad u istoriji nisu se Srbi i Hrvati sukobili; uvek su išli zajedno, tako da ih istorici i ne razlikuju, (Još u XI i XII stoleću, naprimer, vizantijski istorik Skilices kaže, da je srpski narod koga zovu i Hrvatima napao Bugare; a za isti dogadjaj veli drugi vizantijski kroničar Zonares, da'je protivu Bugarske zaratio narod Hrvata koga zovu i Srbima. 1 tako vekovima, sve do današnjeg dana.) Nikad u istoriji nije pala krv medju braćom, iako su ih dogadjaji razdvojili, te je svaki morao podešavati svoj način borbe prema prilikama, da bi se oteo neprijatelju (Hrvati pregovorima, koncesijama, i diplomatskim пабадјапјет, otkuda u njihovoj povesti toliko borbe o državno pravo ; Srbi puškom i nožem i hajdučijom), Ujedinjenje, do kojega je došlo 1918, bio je prirodni rezultat jednog istorijskog procesa, jer su adhezijone snage aliniteta bile tako snažne i žive da su u svakom slučaju, pre ili posle, morale nadvladati svaki otpor. Zato su na hrvatskim stranama dočekane i pozdravljene srpske pobede s tolikim oduševljenjem, i Srbiji priznato vodjstvo što ga je stekla krvavim bojevima, (Oduševljenje je bilo toliko naraslo, da se njime trenutno dao zavesti i sam uvodničar službenih »Narodnih Novina«, te je u uvodniku »Skadar paol« dao izraza svojoj radosti zbog ovog dogadjaja; usled čega је

364.