Nova Evropa

nost Hudožestvenika uspela sačuvati se onakva kakva je bila, To se čisto i odredjeno osećalo kroz sve berlinsko igranje podmlatka Hudožestvenog Teatra, iako smo u opštem stilu predstava zapazili i jednu drukčiju i novu crtu,

Studio je doneo u Berlin četiri stvari: »Erika XIV« (Strindberg), »Dvanaestu Noć« (Šekspir), »Ovrčka na ognjištu« (Dikenz), »Nadeždu« (Hejermans), Izbor zahvata ogromno mnogo : razne epohe, razne nacije, razne autorske talente ; romantizam, realizam, simbolizam, misticizam ; tragediju, komediju, idilu, dramu ; komad sa istaknutim ansamblom, komad sa istaknutim junakom, Ruski pisci i ruski život nisu bili zastupljeni, Da li zato, što bi netaktično, uostalom i iluzorno, bilo konkurisati Hudožestvenom, koji je istovremeno putovao sa isključivo domaćim repertoarom ; da li zato, što se sa stranim pozorištem mislilo bliže prići stranoj publici; da li zato, što sa nabrojene stvari u školi najbolje obradjene? Verovatno iz svih tih razloga, a možda još i iz drugih.

Prva misao gledaoca igre, kao i prvo pitanje čitaoca ove beleške, dakako, isti su : kako izgledaju, i kakvi su studijci prema Matici svojoj? — Izgledaju, kao ono kad mlada jelovača, koja brže raste od belogorice, iždjika šumi iznad glave, pa ne znaš da li je zato da bude viša i bolja, ili da joj vetrovi pre pokrhaju vrške, ili da je šumari pre poseku, Tako izgledaju, A jesu i na dlaku isto ono što im je roditelj, a i ono što smo već napomenuli, generacija koja se od prve generacije pre sebe i do sebe već pomalo deli, Tu je još sva savršena i dežinitivna umetnost Stanislavskog, ali se već u svakom njenu deliću oseća i snaga i pokušaj da se ponekad iskoči iz Stanislavskog, Ima zbog toga neuravnoteženosti, naizmeničnog poleta, i nedoumice, bljeskanja i gašenja,

„Сутбак na Ognjištu« počinje bez početka, Odjedared, u ogromnoj sali, dve iri hiljade ljudi stanu da okreću glave, da odižu prste na pst, i da se pogledima pitaju: da li, i gde?,,, Cvrči, jeste; mir, pst! Niko me diše, Srca irepere; ljudi se čisto boje te tihe muzičice, Iskače tada, iz tame, tamo negde gde cvrči, čudno osve{ljena, nasmejana, bleda bista pokojnog pisca »C vr č k a«, Dikenz! Opet nešto mili po ledjima i kuca po grkljanu, Vlaga u očima, Ali plakati ne da muzika: malo-malo cvr-cvr a i Dikenz tako umilno pripoveda ono što ima da nam kaže »oTb aBTODA«, i tako таdjijski dočarava, davnu, slatku prošlost, Najzad, što je! Pisca nosi mrak, a delo njegovo blješti na suncu 1 danu,

Spretna sobica, grdna topla peć, vatrica, lišina, mlada žena, beba — sreća ljudska u orahovoj ljusci, To je prva slika, Zatim, druga. porodica, stari, izmučeni izradjivač dečjih igračaka, i slepa ćerka, kojoj otac od detinjstva laže krasotu sveta, bogatstvo i raskoš njihove kućice — ljudska sreća u lešnjikovoj ljusci, Izmedju te dve sreće, jedan malo u godine zašli, ponositi, bogati džentimen, koji je jedared ranije izgazio dosadne cvrčke ; koji je nešto daleko više i bolje nego obe te porodice koje od njega žive ı koji ima i može sve ;

47

%