Nova Evropa

ке прилике рада, униформирају душе, изглађују њихове особине, тако да можемо говорити о пеихолошким типовима појединих професија; и наћи ћемо, да се унутар тих типова нивелирају разлике и народности и расе и вјере и географских дистанца. Надаље, може се чак тврдити, да су поједина лица истих класа код разних народа међусобно ближа него припадници разних звања код разних народа. Толика, је стваралачка снага природе, прилагођујући индивидуум свом раду и диференцирајући га, према социјалној потреби.

Тип чиновника (говорећи о чиновнику, мислим под тим увијек државног, не приватног, чиновника) развија се, првобитно наравном селекцијом, на тај начин да су се том звању посвећивали такви појединци који посједују становите психичке особине, подесне за то звање, и који су се у том звању и касније — као у свом елементу — добро осјећали. Особе без специфичних чиновничких својстава, које би било којим случајем до тог звања дошле, у њему би се тешко сналазиле, па би било евојом вољом било опет силом прилика морале из њега иступити. Често би се догађало, да би такови прави, рођени, чиновници и своју дјецу одгајали за будуће чиновнике, те би се већ узгојем стварала помало каста, или боље пасмина, чиновништва. То се дешавало поглавито у старим држе“ вама, н понменце у онима, гдје се је централистички и аутократски владало, дакле у Француској, Њемачкој, Аустрији, и у Русији. Ово узгајање

посебне чиновничке класе имало је и добрих н лоших страна. Добро је

"било, што су то поуздани чиновници под руком својих поглавара, савјести,

и што је осјећај личне части у њима високо развијен; зло је било, што су ти људи одвише туђи животу, непрактични, уображени и педантни, имафући више смисла за форму својих аката него за њихов садржај и смисао.

Ако хоћемо да се мало задубемо у пенху чиновника, то треба да прије свега схватимо, шта уопће тјера људе у то звање. Одвајкада живт

чиновника није био најсјајнији — бар што се материјалне стране тиче: он је додуше могао од своје плате да живи, паче да и своју обитељ ако није била одвише бројна — како-тако нздржава; али је ипак сваки

обртник боље живио од чиновника. Тешко би се, с те стране, могло схватити, шта вуче људе, који су толико жртвовали 38 свој студиј, да се посвећују тако незахвалној струци. Мора дакле ипак да им она пружа других каквих предности. У том погледу је ту, у првом реду, такозвапа. денгурана егзистенција: ко би једампут, након кратког провизорија, био дефинитивно намјештен, тај се више није требао бојати за, свој »минимум егзистенције«, паче био је сигуран да, ће се ма само и упорним сједењем на свом мјесту (по т. зв. »магарећим љествама«) полако успети и до нешто удобнијег положаја, док му је мировином ни старост била. обезбјеђена. Ове је ово особито привлачно за више пасивне нарави, које се боје борбе за опстанак. Осим тога је чиновнички сталеж увијек уживао неки посебни углед, и чиновник је посједовао већу моћ у организованој држави него обичан грађанин, јер се сваки појединац некако осјећао диоличарем и репрезентантом државне власти. Тако би чиновнички сталеж пружао задовољштине и амбицијознима и частољубивима и жељнима власти. Држава, која је на тај начин дизала чиновника над обичног грађаница, н која би га н материјално прнлично обезбиједила, захтјевала је као.

178